блог

Грачаницу је подигао краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Неимар је, међутим, непознати мајстор.

Данашњи човек обично све што ради ради у своју славу. Као да чезне да се прослави као уметник, свештеник, научник, политичар… Да ли човек било шта самостално ствара или може само да послужи као какав проводник кроз који просијава Божије стваралашво?

Наш Бог је Створитељ-Уметник и будући да нас је створио сличне Себи, створио нас је да се пројавимо као Божији сарадници, саделатници у свету и креативни свештеници творевине (синергија Бога и човека). Такво је призвање сваког човека, без изузетка. Бог у човеку види сарадника, а не безличног извршитеља наређења, па макар она била и од Бога. Од првосазданога Адама се тражи да буде креативан, те да именује животиње. Управо је активна сарадња и лични слободни однос са Богом оно што разликује човека од остале творевине. Ако мало боље погледамо око себе, видећемо да оно што желимо и оно што би требало да чинимо јесте да украшавамо, усавршавамо себе и овај свет, тако што га уносимо у заједницу са Живим Богом. Управо у таквом светлу треба сагледавати дело Светог благоверног краља Милутина.

Ако погледате Грачаницу, као и било који од осталих манастира и цркава које је обновио или подигао, видећете грандиозну лепоту која оставља без даха.Таква лепота може доћи само одозго и има за циљ да нам сведочи о лепоти Христа, који је савио небеса и спустио их на земљу, док је земљу уздигао до загрљаја са небом.

Зато не знате да ли сте на земљи или на небесима. Таква лепота не може бити само дело људских руку, већ надахнуће Светога Духа. Аутентичност Духа је оно што оставља без даха, што нас вуче да у тој небоземној лепоти останемо заувек. Зато Грачаница изгледа као да је са неба спуштена на земљу, али у исто време израсла од земље ка небу. Само Бог и човек у заједничком деловању могу учинити такво дело. Дакле, нити само Божије деловање без човека и његове воље, нити само човечија самовоља без Божијег деловања.

Поред тога, Свети краљ Милутин није градио некакву обичну грађевину, ма колико она естетски могла бити лепа, већ је градио дом за Онога Који се у цео свет не може сместити и чија се лепота не може речима описати, а опет Онога Који је себе учинио описивим. Зато се може рећи да је Грачаница дом Лепоте Божије чије се границе простора губе у бесконачним дубинама неба.

Један кратак период, по послушању, живео сам у манастиру Грачаници. Свакога јутра, долазећи на богослужење, прилазио бих манастирском храму са источне стране и застао бих на кратко, задржао дах и зауставио поглед пред лепотом цркве, па бих без речи заблагодарио Богу на љубави, животу, очима и могућности да се део мене утка у ову светињу, али и да она постане саставни део мене. Тада бих разумео Десанку Максимовић која је желела да је стави у недра. Надахнут таквом јутарњом лепотом отишао бих на богослужење. Мислим да се у томе огледа жеља Светог краља Милутина и свих оних људи који су себе уткали и овај удео неба на земљи.

Замисли! Ниједан свештеник онога времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим!

У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који, као такви, нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини нити учени. Ми их сада поштујемо, али тада су били обични следбеници Христови, небитни рибари.

Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему, мислећи да имам право на то, и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже.

И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном; са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже.

Гурао бих се пробијајући се напред да нађем место које ми припада.

А Христос би ме погледао и питао би ме: “Младићу, шта ћеш ти овде?! Јуначино, за где си се то спремио? Зашто толика журба и стрес? Зашо гураш пријатеље моје“?

И не бих знао шта да кажем, само бих се чудио како ни сам Бог не разуме моју вредност и то ко сам Ја?!

Осетио бих разочарење, немир, притисак и љутњу и имао бих много недоумица. Ко је уствари Овај? Како размишља тако чудно и неправедно? Шта је важније у Његовим очима и како мери и како вреднује?

Која је моја веза са Христом и са Истином?

И која је то бајка у коју верујем у Његово име?

Ово је почетак приче о оцу Пајсију Танасијевићу, исихасти. Једном давно, док смо чекали благослов, отац Пајсије ми је ставио кажипрст на груди и питао:“Шта има ту унутра, какав ти је унутрашњи живот?“ Осећао сам тада као да је Неко покренуо мој унутрашњи живот из мртвила – и то је можда био почетак мога преумљења. Ево како је то било…

Били смо млади, ретко ко од нас је тада знао са каквим благословом смо се сусрели. За нас који смо упознали оца Пајсија Танасијевића, који је дошао у манастир Светога Прохора Пчињског из Хиландара, додир са изворном православном духовношћу коју је изнедрила Света Гора је постао путоказ кроз цео живот. У присуству оца Пајсија смо осећали да је живот много више од уобичајеног животарења, да је то Дар живота у присуству Божијем и у присуству божанске Благодати. То сам лично доживљавао као Огањ који чисти сваку моју нечистоту. Тај неразрушиви живот који смо осећали у близини светога старца је био нешто уобичајено, као да смо имали право на њега. Сада увиђам да је то био дар свемилостивога Оца небеског.

Приликом једног бдења у манастиру Светога Прохора Пчињског, шетао сам око храма пошто нисам увек имао бодар дух и тело да издржим стајање у храму по неколико сати.

Том приликом сусрео сам оца Пајсија који је долазио на заједничку молитву. Увек је било надахнуће видети свештеног оца, па смо често трчали за њим као права деца. Те вечери отац Пајсије ми је ставио кажипрст на груди у правцу срца и питао: „Шта има унутра, какав ти је унутрашњи живот?“ Нико ме пре њега никада није питао за унутрашњи живот, и нисам ни знао да постоји све до тог сусрета. Са њим сам упознао Светлост исихастичког живота, јер је једно од основних правила манастирског живота у Светом Прохору била непрекидна молитва. Док смо шетали Козјак планином, док смо радили у башти или у кухињи, или на неком од послушања, увек је један од братије наглас изговарао речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Те речи су све нас позивале на једно умно делање о коме су доста писали духовници, међутим, посебан благослов је био када смо се сусрели са тим делањем у животу. Тај неразрушиви живот је био пут спознаје умносрдачне молитве као и спознаје да је Бог љубав. Исихастички покрет, који је нарочито цветао на Синају и Светој Гори, говори о практиковању теорије (на старогрчком теос=Бог, орао=видети, боговиђење) умом у срцу. Теорија (молитва) се практиковала са правилним дисањем и призивањем Имена Исуса Христа. Оно што смо научили кроз ту молитву са оцем Пајсијем јесте да нас Бог изнутра види, пошто су Божанске Енергије саставни део живота.

У свету пчела ствари су на први поглед једноставније. Пчела ради оно за шта је створена или модерним језиком речено „програмирана“ – не промишља над својим осећањима и не образлаже их (или још увек не знамо да то ради). Само дела, без икакве свести шта је храброст а шта кукавичлук или било која друга „појава“ која је својствена човеку. Она ће животом платити када донесе одлуку (ако уопште и доноси одлуку) да неког ко угрожава њену породицу повреди својом жаоком (отровом) и тако натера агресора да се окане њених најближих, односно, ње саме – пошто је појединачна пчела само део једног организма који називамо пчелиње друштво.

За разлику од њих, ми „појаву“ коју препознајемо као храброст имамо потребу да категоризујемо, сместимо у табеле и измеримо, као уосталом и све остало. Али, наше мишљење о томе шта је храброст и ко је „више“ храбар или већи јунак“ варира у зависности од нашег осећања ствари.

Зато можемо само да се питамо (не и да одговоримо) ко је највећа персонификација храбрости: да ли Ахилеј, који је највећи борац свих времена, али који је можда храбар управо због својих борилачких вештина које су веће него код других ратника, или Хектор који зна да је слабији од Ахилеја а свесно му излази на мегдан знајући да ће погинути; можда је од њих двојице већи јунак Одисеј који је оличење, пре свега унутрашње храбрости, истрајности и умне енергије, или пак његова жена Пенелопа која толике године чека свог мужа и одолева свим просцима; ту је и песник Архилох који у оно херојско време јавно признаје да је бацио штит у боју и побегао, што је била велика срамота па због тога бива изгнан из Спарте као кукавица – као да није потребна огромна храброст објавити о себи такву истину у то доба и у тој средини. Можемо набрајати још много појава храбрости кроз сва времена закључно са нашим у ком је потпуковник Миленко Павловић уместо млађег колеге сео у авион и одлетео у сигурну смрт, али и на место поред свих оних које сматрамо херојима.

Колико је познавање свемира важно види се и по наукама које све више предмет свог истраживања налазе баш у космосу. Тако имамо астрофизику, астрохемију, астробиологију, астроархeологију. Па и математика истражује такву геометрију која важи само у дубоком свемиру.

У овом кратком путовању кроз астрономију не можемо а да не поменемо астронаутска истраживања. Земаљске летелице истражују Сунчев систем. На Марсу се налази више ровера и лендера, а око њега облећу орбитери. Неке летелице се спуштају чак и на астероиде, а неке су већ зашле у међузвездани простор. А све то је тек почетак, права истраживања тек се очекују.

Земаљски и свемирски телескопи посматрају и изучавају најдаље и најстарије галаксије, далеке квазаре, пулсаре, молекуларне облаке, звездана породилишта, гигантске емисионе и рефлексне маглине, експлозије супернових, вансоларне планете.

Читаво знање човека, а и његова свест, стално напредује и хуманизује се. Аристарх са Сама, који је живео у 3.веку пре нове ере и учио да се Земља креће око Сунца, за то учење био је тужен и прогањан. Није познато како је и где завршио свој живот. Године 415-те, руља фанатичних верника патријарха Ћирила пресрела je Хипатију, најпросвећенију жену старог века и зверски ју је убила. 1600-те године, због својих учења спаљен је на ломачи филозоф и астроном Ђордано Бруно. 1633. због својих учења да се Земља креће око Сунца инквизиција је осудила Галиео Галилеја на кућни притвор.

Као и вероватно за већину људи, гљиве су и за мене до сада биле само печурке: оне коју могу да приуштим, попут шампињона; и оне о којима само знамо да коштају баснословно – тартуфи. Јестиве или нејестиве, јефтине или скупе – то су, отприлике, домети емпирије дигестивног тракта. Али, онда сам наишао на књигу која садржи знање које не надима већ, напротив, одводи у чудесно и недокучиво царство гљива. Реч је о књизи Мерлина Шелдрејка, Испреплетани живот: како гљиве стварају наше светове, мењају наше свести и обликују наше будућности (Entangled Life: How Fungi Make Our Worlds, Change Our Minds, and Shape Our Futures). Мерлин је иначе син чувеног и несвакидашњег биолога Руперта Шелдрејка, и још један пример ивера који не пада далеко од кладе. И он је, као и његов отац, одабрао да корача изван утабаних стаза.

Прво и главно што увиђамо читајући ову књигу јесте да су гљиве са нама одувек и свуда. Има „између 2.2 и 3.8 милиона врста гљива на свету – шест до десет пута више од процењеног броја биљних врста – што значи да је тек шест процената свих врста гљива описано.“ Оне „једу стене, стварају земљиште, варе загађиваче, хране и убијају биљке, преживљавају у свемиру, изазивају визије, производе храну, праве лекове, управљају понашањем животиња и утичу на састав Земљине атмосфере.“

А притом нису ни биљке ни животиње. О томе учимо у школи али често испуштамо из вида не схватајући прави смисао тога. А он се налази у њиховој самосвојности којом премошћују светове. Гљиве насељавају утробу земље где су развиле коренске системе које су касније наследиле биљке; њихове споре налазимо и у облацима где учествују у стварању кише и снега.

Невидљивост гљива отуда делује још невероватније, али није несхватљива. Невидљиви су и спојеви међу стварима које узимамо здраво за готово свесни само опипљивог. Јер резоновање на основу прехране јесте у суштини један прагматизам опстанка, дарвинизам. А показало се да гљиве не маре за Дарвина и у томе је тајна њиховог успеха. Уместо да затиру друге врсте, оне се са њима спајају и стапају. Као што биљке посредују између Сунца и живог света, тако гљиве играју улогу споне међу живим бићима. А она је најупечатљивија у још једном свеприсутном, а опет махом невидљивом облику живота, неприметном управо јер смо исувише свикли на њега – лишајевима. Они настају сарадњом гљива и алги у којој су „гране дрвета живота које су се раздвајале стотинама милиона година урадиле нешто потпуно неочекивано: приближавале су се једна другој.“ Уместо да се боре и међусобно истребљују, ова два жива бића се допуњују и сада насељавају сваки део нашег света. Дарвинизам учи да се врсте раздвајају и специјализују на немилосрдном тржишту живота; гљиве су лоши Дарвинови ђаци и истовремено одлични учитељи живота.

Маризин први концерт у Београду 2005. године и ви (судбински) на њему… И сами сте у једном интервјуу рекли да сте првих 45 минута плакали иако нисте били тужни. Значи ли то да фадо једнако емотивно утиче и на младе и старе па чак и кад не разумемо речи, односно не знамо о чему се пева?

Да, фадо утиче на емотивно стање слушаоца, без обзира на то да ли разумемо текст или не. Мислим да је то заиста посебна ствар код ове врсте музике.

Kолико уопште праћење стихова појачава емотивни набој током слушања фада? Постоји ли разлика у доживљају сада када разумете језик?

Наравно да постоји, јер се добије још једна слика и још једна призма кроз коју ту слику гледамо. Добијемо нешто конкретнији контекст у смислу значења, али у смислу енергије и емоције, доживљај је веома сличан као и када не бисмо разумели текст.

Да ли је врло рана очараност фламенком и фадом директно утицала на одлуку да студирате шпански и португалски језик? И можемо ли констатовати да је Мариза на неки начин одредила ваш животни пут? Ако јесте, да ли сте јој то саопштили приликом вашег првог сусрета у Театру „Сарсуела“ у Мадриду?

Јесте, музика ме је увела у језике, а након тога и језици поновно у музику. Животни пут не, али свакако ме је њена музика водила кроз музички пут. И наравно, то сам јој и саопштила приликом првог сусрета у Театру „Сарсуела“.

Имамо многе велике људе који нам могу служити као светионици. Ипак, као да смо окружени великим таласима и олујом због које те светионике или уопште не примећујемо или их недовољно видимо. На који начин поезија може да нам помогне да преживимо олују?

Површност и copy–paste су данас најпожељнији модуси понашања. Стога нити видимо свјетионике, нити се окрећемо уназад да бисмо знали како и куда напријед. Поезија и кад говори о свакодневном и пролазном, успоставља везу с круцијалним и вјечним. Она се као тајна шири међу ријетким, али оданим посвећеницима, свјесна своје надмоћи у одбијању да се повинује динамици свијета у којем сви говоре, а нико никог не слуша; свијета чије се вријеме убрзава, који лажним сјајем скрива своју површност, који укида ауторитет знања замијенивши га мноштвом информација које поништавају разлику између истине и лажи. Поезија нема активитет да пружи појасе за спасавање, али свако ко отвори њена врата улази у свијет језика који је безвремен и бескрајан као и космос чијим се осликавањем на Земљи бавио Милутин Миланковић.

МИЛАНКОВИЋ
Звезде ко гледао је, на небу и у води
И жабљи слушао крекет у модром сутону притом,
Тог рука невидљива у прапочетке води
И усклађује земни с космичким касом и ритмом.

Ко може да полети и вине су у етар,
А да стоји у месту и да остане стамен,
Тај чврсто за гриву држи нестални космички ветар
И потпирује вањски и унутрашњи пламен.

Као што муња у ноћи цео видик осветли,
Или што раскину мрак звуком јутарњи петли,
Тако се мисао зачне као производ трења.

У игри, којом бело одговара на црно,
Налази своје место и твоје важно зрно
У пешчаноме сату проблема и решења.

„Погрешној си се жени замерио”, довикује једна срдита фурија монаху Нектарију, праведнику из Египта прогнаном у Грчку, у једном од највибрантнијих тренутака филма Божји човек. Жена је то која ће, незадовољна због отшелништва њене кћерке, убрзо на већ густо испуњен попис клевета које су Нектарија пратиле у животу, додати ону најтежу – за подвођење и сексуално искоришћавање монахиња на самотном острву Егина, у манастиру који је Нектарије баш на молбу групе девојака склоних Христу подигао и са својим духовним кћерима тамо проводио своје последње године живота. И када год се главни јунак овог подстицајног, важног и потребног филма суочава са женском снагом, било да је у приступном разговору са слепом девојком која ће га надахнути да оснује женски манастир, било у конфликту с бесном мајком чије је срце озрачено злобом и замерљивошћу, било у финалу у којем Нектарије, тешко разбољен и једва покретан, тражи да га посаде на магаре и одведу „да разговара с Мајком” како би пред иконом Богородице могао да се помоли за спас својих кћери – емотиван регистар ове приче се нагло проширује и посматрач-сведок уздиже се на другачију раван с које може боље да сагледа могуће покретачке, разарајуће и исцељујуће аспекте женског принципа. Жена коју све обремењује, као матрица света и сила што надахњује, уздиже, штити и лечи, али и неповратно уништава ако се самозаборави у слепом бесу. И посве примерено снази и пореклу оваквих утисака, филм о потоњем савременом светитељу православног света, Нектарију Егинском, сценаристички и редитељски потписала је жена.

Јелена Поповић снимила је Божјег човека на енглеском језику. Сасвим сигурно, мање због интернационалног глумачког састава јер споредне улоге припале су негрчким глумцима, а више због намере да се универзално вредне поруке филма, а које доходе из источнохришћанског доживљаја света, пренесу и гледаоцима који не морају бити упућени у православну веру, на планетарно пријемчивом језичком посреднику. Таква одлука, од првих минута филма, мора да ослаби глумачку супстанцу, јер грчки монашки клир који Нектарија неправедно а „правде ради” прогони, разговара се и договара на тврдом, туђем језику и актери неретко делују пластично, лишени експресивних нијанси које само матерњи језик може да пружи. Међутим, овај озбиљан синеастички ризик с временом почиње да доноси неочекиване добити, сваки пут када је у кадру Арис Серваталис коме је додељена улога грчког светог човека. Без кључних изражајних могућности сопственог језика, при чему и његовом лику у филму, самом Нектарију, због административних проблема више пута оспоравају право да се осећа и назове Грком, Серватилис је приморан да истражи и до краја исцрпљује сопствене ресурсе глумачке експресије, да игра голим телом, пуним оком и сценским покретом, да се целокупан покупи, сабереу себе и преобрати у енергију и присуство, у непрестану молитвену свест, а да изговорене реченице буду оскудне, посне, аксетске, како би и приличило подвижнику његовог дохвата. И ту Јелена Поповић од једне обавезне почетне слабости њеног филма успева да начини голему предност, толику да гледалац остане запитан како би Серватилисова улога изгледала да није било ових унапред додељених ограничења.

Неко сте ко повезује и сједињује различите стрип ауторе на овим просторима. Изгледа да верујете у снагу заједнице и удржуживања. Како сте успели да уверите све те различите људе у индивидуалистичком свету?

Ја свакако јесам упоран као мазга и не одустајем кад нешто зацртам, али одговор је много прозаичнији: Вековници су се свидели свим тим цртачима. Реаговали су на причу, препознали су је као своју. Kао јако млад сценариста, поткрај деведесетих, научио сам да, будући да није било пара, мој сценарио може бити нацртан само ако се свиди цртачу – па сам јако рано научио да се борим искључиво квалитетом. После преко 200 цртача са простора читавог Балкана који су радили на Вековницима, рекао бих да сам се изборио. Људе повезују идеје, ставови иза којих могу да стану. Имам ту срећу да су иза Вековника многи решили да стану…

Ако је тачно да наш живот обележе и одреде оне ствари које радимо бесплатно, да ли је утисак да има све мање подвига попут вашег, последица тога што живимо у свету у коме су главна питања: „Где сам ту ја и колики је мој део“?

Никад се нисам руководио новцем и материјалном коришћу у животу. Да јесам, не бих се одлучио да уђем у просвету и стрип деведесетих, кад ни једно ни друго није никако стајало, не бих држао школу стрипа, организовао фестивале, држао јавне часове стрипа на отвореном хиљадама деце без икакве надокнаде. Па, мој серијал Вековници радим потпуно бесплатно са армијом сарадника већ петнаест година! Да, не волим да радим за џабе, али то у мом случају не значи бесплатно, већ беспотребно – уколико нешто нечему служи, није ми од пресудне важности да ли се плаћа. Такође, увек сам више волео да радим без материјалне надокнаде, него да без материјалне надокнаде седим.