Ivica Kuzmanovic

Волим тренинг. Тренинг је чудо. Тренинг је истовремено и научни, експериментално-показни доказ постојања духа. „У здравом телу здрав дух“ није флоскула. То је језгровита формулација резултата више миленијума појединачних и групних експеримената.

Људи, обично, тренинг потпуно погрешно посматрају само као елемент у функцији бављења неким спортом. Суштински заједничко за спорт и тренинг јесте да су активности. Али је спорт такмичарска активност – подразумева надметање учесника, као и резултат таквог надметања. У неким спортовима је могућ и нерешени резултат појединачног сусрета али на концу баладе (турнира или првенства) мора постојати победничка и поражена страна. То је циљ спорта – доказивање надмоћи у датом тренутку. За разлику од рата, спортска правила су праведнија и јаснија а обе стране обично преживе.

У тренингу нема надметања, осим са самим собом. Циљ тренинга је само побољшање тј. самопобољшање. Недавно сам се одушевио констатацијом правог живог тренера да чак ни уобичајени задатак „победе самог себе“ не стоји.

Управо из разлога што би то подразумевало и „пораженог самог себе“. Мудро је предложио алтернативу: поштено сучељавање са самим собом, проналажење мира са самим собом и рад на побољшању самог себе. Потписујем.

Да се вратим, часак, на спорт. Најосновнија подела, пре било које жанровске, је сврховна тј. на: 1) професионални тј. стручни, научни, технички спорт – који за сврху има да субјект доведе до стања врхунски плаћене и наштеловане „борбене машине“, спремне за све изазове спортског такмичења, 2) рекреативни тј. поновостварајући, оживљавајући спорт – који за сврху има да субјект доведе у стање човека спремног за разноврсне животне изазове. Исти тренер је гласно изговорио мисао коју осећам и настојим да живим: поштени рекреативци највероватније добијају највише и најлепше од спорта, као живота у малом.

Под поштењем у контексту спорта се, пре свега, подразумева однос према тренингу. „Тренинг је напор да досегнеш свод. Кад ти се увуче то у ментални склоп, стане на место где је слабоме доп. Престајеш тешко, када осетиш моћ. По путу реком чији слив чини зној, успон на место где ћеш наћи мир свој, куполу сјајну и зелени врт… Сваки проблем схватиш боље кад се попнеш на врх.“ – тако је, и пре доктората, говорио Доктор.

На друштвеним мрежама често се појављују кратки видео прилози о иновативној настави која путем игре, песме и музике успешно превазилази тешкоће у учењу разних школских предмета. Ово неосетно образовање које клизи другачијим путем од уобичајеног, данас је потребније више него икад из неколико разлога. Први разлог се тиче ширег окружења- свет обележен технологијом и уз друштвене мреже еволуира вртоглавом брзином мењајући људску перцепцију, утичући на спобност одржавања пажње, навике, понашање, на крају и сам морал и деце и одраслих. Информације које „протутње“ кроз наш ум данас су далеко бројније него пре десетак – двадесет година, али на жалост оне не производе знање већ – обавештеност и то прилично површну.

Други разлог произилази из првог и тиче се школства – количина и испарцелисаност тема које се нуде кроз предмете у школи је често преобимна за стварне потребе младих. Питање је да ли је боље имати мање, али боље структурисано знање или обимно, а неповезано.

Због тога, једна сцена из Војно-поморског музеја негде у Европи може бити посебно инспиративна када је у питању наставнички позив: школарци од око 9-10 година у посети музеју ту имају час. Седе у куруг уз наставника испред једне слике. На њој плави и црвени мундири ратују. Плави су Французи, црвени су Енглези.

У питању је по свему судећи час из историје, јер се води нека љута битка (можда баш Ватерло?). Црвена група је насликана са једне стране, плава са друге, а у средини су они иземешани у општем окршају. Међутим, с обзиром да се расправљало о распореду фигура, јер су их деца и цртала, могло се закључити да је то ипак час ликовног. Када се предавање завршило, резиме се није односио ни на историју нити на ликовну уметност. Радило се о лекцији из математике, јер су ђаци заправо учили о скуповима! У том јединственом потезу инвентивног предавача лежи сва мудрост креативне едукације–посетом музеју он је холистички приступио теми – кроз историју и ликовну уметност обрађивао је математички проблем. Ефекат преношења знања је утолико већи, јер се све спроводило кроз разговор, интерактивно и прилично забавно. Као колатерална добит оваквог ђачког „излета“ је и кратак преглед националног културног и историјског наслеђа. Лично бих волео да видим овакве случајеве чешће и код нас, јер сматрам да су неки од предмета у школи не само неправедно запостављени, већ да њихов потенцијал није довољно ни препознат нит искоришћен. Ту су пре свега уметнички предмети којима је додељен статус „пасторчета“ у окриљу предметног фундуса (поготову у гимназији са свега једним часом недељно).

Велики поздрав за све читаоце и част ми је да имам поново прилику да пишем и презентујем своја искуства. У претходном броју, кроз текст под називом „Корак на исток” имали сте прилику да прочитате моје свеобухватне импресије као резултат живота и рада у Кини. Ову прилику бих искористио да детаљније опишем образовни систем и структуру образовања у Кини која се фундаментално разликује од нашег система и на неки начин представља хибрид западних и источних образовних идеја.

Гледајући са највише перспективе, кинески образовни систем се може поделити на два сектора, државни и приватни. Државни је доста приступачнији и јефтинији, док је приватни на неки начин резервисан за више друштвене слојеве који су финансијски у стању да подрже образовање своје деце у приватним интернационалним установама.

Тренутно сам запослен у приватној интернационалној школи у Шангају као наставник музичког. Компанија која стоји иза школе је и једна од највећих у Кини, узимајући у обзир образовни приватни сектор. Систем који покреће целу машинерију је веома озбиљан и прецизан. Школа се састоји од мреже кампуса која се протеже кроз неколико градова. Статистички гледано, компанија је у врху по броју запосленог страног кадра и број ученика укупно прелази двадесет хиљада.

Такође, по свим осталим параметрима, заузима место на листи десет највећих школа-компанија у Кини. Деца која похађају школу, углавном долазе из имућнијих породица обзиром да је цена школарине веома висока (око петнаест хиљада евра на годишњем нивоу). За тај новац ученици имају „привилегију” да их уче интернационални и кинески наставници. Програми по којима се ради представљају неки вид комбинације кинеских и енглеских (британских) силабуса. Сам мото школе је „Место где исток среће запад”. Западни утицај у образовању је под строгим надзором владе и сваке године школа добија стриктне регулативе којима се одређују сви наставни материјали. Школа покрива све етапе образовања које претходе универзитету. Дакле, основна, средња и виша школа, односно основна (1-5 разред); средња (6-8 разред) и виша (9-11 разред). Након завршеног „интернационалног” образовања у Кини, велики број ученика ће наставити своје школовање на највећим светским универзитетима (Кембриџ, Харвард, Оксфорд, Џулиард…). Ученици који похађају државну школу немају овакве прилике или су им шансе да наставе школовање у иностранству веома мале. Организациона структура унутар моје школе је комплексна и транспарентна. Те карактеристике омогућавају високу ефикасност са могућношћу испољавања индивидуалног потенцијала. Од ове школске године, именован сам као шеф одсека за музику што ми је донело нове изазове и шансу за стицање новог искуства.

Колико је средина, односно вршњачка група значајна за морални развој? Односно, ко има већи утицај на развој морала: родитељи, вршњачка група или културни миље?

Чим се појави реч већи (или мањи, свеједно), одмах се сусрећемо са поређењем по некој количини, износу… У овом случају, питање подразумева квантификацију не само утицаја (вршњака, родитеља, културне групе), него и морала. До сада, срећом, никоме није пошло за руком да квантификује морал, па је отуда немогуће измерити колики део тог морала треба приписати утицају ових или оних чинилаца. Међутим, ако се ослонимо не само на научна истраживања, него и на обично искуство, а служећи се притом поузданим стандардима, можемо рећи да пропадају и култура и родитељи и вршњаци.

Често ће се данас чути како су родитељи и наставници „изгубили ауторитет“ пред децом. У ком су односу ауторитети, осећање правде и морал?

Пре деценију и по, чуо сам гимназијалце како говоре: „Ко учи – знаће, ко краде – имаће“. Они који то говоре показују да одрасли нису више њихови морални ауторитети. Одавно се деца и млади код нас не васпитавају да буду поштени људи, него се корумпирају. Поштење више није вредност. Када се врше емпиријска истраживања о идолима или узорима младих, резултати показују да нема младих који у својим родитељима виде узоре. Нема ни наставника међу узорима, нема их, уопште, међу познатим особама. Половина испитаника наводи да немају узоре, друга половина их види у естради и спорту. Данас то видите голим оком, нису вам потребна научна истраживања.

Да ли постоји разлика између принуде и казне, и може ли се без принуде васпитавати дете а да оно израсте у узорног члана друштва?

У моралу, као и у праву, појам казне подразумева преступ. У психологији се под казном подразумева свака непријатна стимулација која се везује за неки извршени или започети поступак, па тако казна може бити и мрштење родитеља, прекидање неког дечјег понашања и сл. Иако казна има нешто од принуде, има принуда које је тешко схватити као казну. Осим тога, треба разликовати принуду над понашањем од принуде над мишљењем. Принуда над понашањем је неизбежна у васпитању – детету се морају поставити границе, како оне које се тичу морала и обичаја, тако и оне које се тичу његове безбедности. Дакле, принуда је неминовна, само је питање којим средствима и на који начин се та принуда остварује. Ипак, морам да додам да се одскоро у свету јављају и идеје да се целокупно васпитање са принуде и казне пребаци на награду, али то није једина од злокобних идеја које се појављују. Постоје и друге.

Васпитање и образовање су то једино онда, када својим деловањем успеју да деци и младима откривају увек оне нове, сложеније облике односа и живота, до чијег су разумевања та деца дорасла, при чему се и сваки успешан васпитач доживи зрелијим и богатијим новим познавањима и себе сама и других.

Само ментално и морално недограђен васпитач остаје увек исти у односу са сваком новом генерацијом, тих увек другачијих млађих, која му се поверава на вођење, остављајући у њима отисак металне, хладне, затупљујуће истости.

Основни принцип развоја чини дететова тежња да се својим осећањима бршљани уз оне одрасле који су поред њега. Родитељски пар чини носеће стубове тога процеса.

Васпитачи, учитељи и наставници имају своје посебно место у васпитно-образовном ланцу поступака при успостављању односа између млађих и одраслих. Њихова је шанса у томе што могу да својим ставом, начином понашања и контактом који успостављају са васпитаницима, исправе оне недостаке које су родитељи или претходни васпитачи у том низу имали, у односу на дете-адолесцента, кога прихватају у оквиру својих компетентности. Основа односа између генерација младих и генерација њихових васпитача и наставника, од вртића и основних школа, па до универзитета, превасходно је питање одговорности пред животом за своје поступке сваког ко у том процесу учествује, у равни својих сазнајних могућности и емоционалне зрелости. Као што су одрасли одговорани за своје ослушкивање и разумевање деце, те прилагођавање питања и прихватања одговора сходно узрасту млађих, тако и сваки од тих млађих има свој део одговорности. Увек је одговоран да се понаша у пуној мери способности и освојених умења, сходно своме узрасту.

То су једини путеви којима може да се остварује размена љубави у васпитном и образовном поступку, који су, иначе, по својој суштини једно те исто. Свако знање обавезује личност да се према њему активно односи својим понашањима и вредновањем доживљеног, и свако васпитање јесте истовремено и сазнавање о одређеним чињеницама живота у коме учествује.

У односу на живот не постоје никакви други мотиви нити било које друге структуре према којима се међусобно препознајемо и према којима можемо да се разврставамо у своме делању, осим по етичности тих мотива и тога делања. Основна структура идентитета по којој се препознајем да сам ја тај који сам исти кроз време и промене што их оно носи собом, јесте етичност. По њој сам личност идентична сама себи у својим понашањима, мислима и деловањима за себе и за друге. Задатак васпитног поступка је у томе да у васпитаницима пробуди ту нит која повезује бесконачност прошлих времена са бесконачношћу будућности, нит око које се, у сваком датом трену, кристализује наш појединачни живот. Тиме се остварујемо као личност, самостални у одлучивању и одговорни у својим поступцима. Свако редуковање личности, услед спутавања мисли идеологијом и секташким логичарењем, занемарујући тиме одговорно живљење живота уз промишљање његових тајни пуних радости, навођења на двоумљења и бриге, указује на то да се ту, уместо васпитања, догађа завођење деце и младих.

Младе, због нечега, увек настоје да изведу из пуноће живота и да сведу на уходани калуп мисли и поступака. Тиме ишчезава и замире непредвидивост оних домашаја мисли и ума и оних обликовања људских односа коју собом носи неспутана слобода духовног света сваког од нас.

Дете се васпитава самим тим што постоји. Његову основну особину чини способност поистовећивања, за чим човек има потребу током целог живота и као појединац и као група или колективни национални ентитет. Тим чином се остварује једини прави пут једног људског бића ка другом у свим међуљудским односима од „васпитавања“ до остваривања пријатељстава и дружења. Дете се поистовећује са оним ко му је близак просторно или по осећању, или по том што му допушта то својим разумевањем и прихватањем.

Самим тим што оно постоји, прихвата материјализовани свет који му први открива:

– закономерности простора,

– усправни ход,

– могућност односа са другим и

– размену љубави и мисли.

Оно ће да прихвати те прве облике односа и садржаје које ишчитава, препознаје и упија из личности у својој околини и атмосфере у којој одраста, будећи тим спољним чиниоцима своја дубока, општељудска и национална наслеђа, сажимајући оно што јесте сада са давно прошлим, у јединствен чин стремљења ка животу. Тиме се заснива језгро људске личности.

Конфигурација тога језгра је битна за обликовање нових искуства, препознавање нових садржаја и организовање нових начина понашања којима се испољава личност у сваком развојном периоду, све до њене зрелости.

Наглашавам ово због тога што тзв. „модерно васпитање“ захтева да се дете препусти само себи не би ли било „оно право“, што оно јесте мимо утицаја „конзервативних“ родитеља. Очекује се од „модерних родитеља“ да стављају што мање забрана, захтева, да исказују што мање сасвим субјективних, личних ставова, како би се дете нашло само собом.

Већ се, једном давно, то десило у легенди о оном цару који је зажелео да чује први људски језик којим су говрили Адам и Ева, па је захтевао да пар новорођене деце ставе у најбоље животне услове, али да нико око њих не проговори ни реч током њиховог одрастања, како би они, неометано, проговорили тим првим људским језиком, који се не развија у деце, мислили су, због ометања од стране матерњег језика којим деца, обично, проговарају.

Свакако да тиме цар није успео да чује тај први, заборављени језик људи, али ни било који други. Деца су помрла у општој заосталости и ментаној и телесној.

Слично се догодило и са тзв. слободним васпитањем, без оптерећивања деце сувишним „моралисањем“ и фрустрираношћу различитих захтева, што је захватило послератну Америку у виду огромног таласа деце која су бежала од куће. Деца су, не откривши потребу за узајамношћу размене животних садржаја са родитељима услед њихове физичке или емоционалне недовољне присутности (презапосленост, друштвене обавезе, разводи бракова), масовно и без разлога одлазила од куће, лутајући у својим групама, било куд, негујући субкултуру хипи покрета.

Уништено детињство деце лишене људског говора у време једног цара опседнутог псеудорационалистичким размишљањима и вером у експеримент, и рана уништавана младост изложена опаким завођењима у различите облике зависности од хемијских супстанци, ништавних ангажовања, једног другог, просто „обесног“ рационализма наше савремености, могу, да се сведу на исти именитељ, кога чине варварска неодговорност експериментатора, и духовна лењост родитеља који су се одазвали савременим позивима да редукују живот на:

-зарађивање,

-забаву,

-куповину вредности.

Надали су се и оних вредности које се заснивају на чистој љубави коју не покрећу интереси, него која покреће човекова интересовања и интересе. Томе треба додати и култ безличне, надличне „научне истине“, коју су поставили изнад моралних судова, очекујући од ње да ће за њих да мисли и да одлучује у свакодневим односима са њиховом рођеном децом.

Морамо да знамо да је сваки међуљудски однос увек и првенствено упојединачени лични однос и за децу и за одрасле. Деца се не васпитавају, као што се то не чини ни са одраслим људима. Са децом се живи у узајамном радовању и бризи, као и са другим људима са којима сарађујемо на важним пословима. Тиме се узајамно прожимамо, развијамо као бића и као људи, и то препознајемо као васпитни однос и као међусобни утицај.

Бавећи се са децом, самим тим што са њима живимо, ми их „васпитавамо“, исто као што и деца нас васпитавају, откривајући нам нове визуре живота, које, често, нисмо ни очекивали.

Соколарство је вештина лова уз помоћ птица грабљивица: соколовa, јастребовa, орловa, совa и кобцa. Птице се дресирају соколарским техникама, тако да науче како да лове у сарадњи са човеком. Соколар има задатак да обезбеди птици потребне услове за живот, помаже јој у одржавњу хигијене и стара се да је птица безбедна и задовољна. Дакле, човек служи птици да би птица у лову служила њему. Мада птица грабљивица никад није до краја припитомљена, јер једини њен апсолутни господар је природа, ипак основно соколарско правило је да шта год да се деси, соколар је одговоран, као птичји власник и господар.

Птице грабљивице се хране искључиво пажљиво одабраним свежим месом других животиња. Да би му се птица по позиву вратила назад на руку са које је полетела соколар користи позитивно условљавање, односно дарива птицу сигурним оброком-парчетом меса. Тај наградни залогај може вратити птицу назад на руку са задивљујућих удаљености.

С обзиром на саму природу птица грабљивица, само искрени заљубљеник у ова величанствена бића може да се бави њима. Људи који само држе птице грабљивице у заточеништву не могу се назвати соколарима . Соколарство је потреба да се уз помоћ птица досегну неке недостижне висине, да се ужива у односу пуном поверења, искрености и оданости који се изгради са дивљом животињом, а пре свега да путем тих небеских створења човек буде део природе.

Не може се са сигурношћу рећи када је први пут коришћена птица грабљивица за лов, али знамо да соколарство датира од давнина. Некада су соколари били врло цењени и имали су велика пространства пуна дивљачи за лов. У та давна времена соколари су морали много више да се ослањају на осећај и искуство при раду са птицом па су то била времена великих мајстора.

Пошто су птице грабљивице „краљевска бића“, поносна и увек дивља, свако кажњавање при раду са њом је апсолутно искључено. Птица се тренира стрпљиво, полако и са пуно разумевања.

Међутим, основни задатак који се ставља пред соколара је да се поистовети са птицом, стави у њену позицији и тако покуша да сагледа ситуацију из њеног угла.

Соколар мора свакодневним и редовним посматрањем, бригом при одржавању и исхрани, имати увид у здравствено, физичко и психичко стање птице, а такође мора да буде упознат са свим фазама развоја, од оних раних па све до успешног заједничког лова. Тај одгој птице представља процес у ком соколар брине за правилан раст и развој, касније и почетно знање и тренинг птице за лет и лов, и на крају соколар најчешће посредује и у размножавању. Та сарадња је толико јака и повезује птицу и човека до невероватних размера.

Како то ради Алго систем?

Алго систем раног читања исправља принципијелну дидактичку грешку на којој су базиране досадашње „алатке“ почетног учења слова. Он слово враћа гласу, а слику додељује искључиво речи – чији репрезент и јесте.

Ова веза слика-реч (тј. делови слике-слова), која се сусреће код решења која заступају глобални приступ, није више симултана већ сукцесивна, код Алго словарице. Тиме у почетној фази обуке дете није свесно да било шта учи – оно добија задатак склапања слике из делова – задатак који је познат детету и који оно сасвим извесно уме да реши. Нема слова, нема непознатости, нема очекивања нити почетне анксиозности од њихове потенцијалне неиспуњености. Улога ментора и даље је значајна јер он је тај који помаже детету да закорачи у „зону наредног развитка“, а дете практично открива слова у процесу који има елементе игре. У сам дидактички сет уносе се додатне новине које подражавају основне принципе психологије учења и неурокогниције. Дете посредством игре учи правилан след слова у речи али и самостално може да провери да ли је успешно сложило реч од слованих елемената. Ова могућност провере грешке (елеменат принципа који је М. Монтесори унела у своје материјале) у Алго словарици је имплементиран тако да он буде и фактор учења и да има егзекутивни карактер.

Овим сетом функција читања издвојена je од функције писања и, уопште – графомоторике, као што је то случај и код Монтесори сета. Међутим, док Монтесори сет имплементира аналитичко-синтетички приступ, полазећи од најмање јединице усменог говора-гласа, Алго сет почиње од смисаоне јединице-речи, која је најпре сликовно кодирана и препозната, а потом преведена у гласовну форму и анализирана. Овакав приступ је аналитичко-синтетичког карактера, бар када је у питању процес кодирања гласа словом. Као такав, он је у складу са усаглашеном педагошком препоруком да се слова уче почев од смисаоних, глобалних јединица – речи. Глас за дете нема априори смисао те његово директно кодирање губи снагу мотиватора јер деца радо уче и памте само материјал који им је смисаон и разумљив. У овом случају – то је реч и то реч предочена сликом.

Процес учења има и супротан-синтетичко-аналитички смер онда када се од кодираних гласова конструише реч и она се декодира (чита) у целости.

Елементи новине у сету су и табле за претраживање учених слова, на 5 нивоа сложености – посредством којих се деца уче и очним покретима важним за читање. Ове покрете су савремена истраживања издвојила као засебан фактор читања. Метод обуке обликован је по систему „корак по корак“ кроз елементе игре, учења путем открића и увиђања кроз поступно дефинисане сесије, што чини сет који је подешен за дете просечних когнитивних способности. Наравно, свако дете има своју развојну динамику, своје специфике у погледу нивоа пажње, зрелости и обима радне меморије и других когнитивних параметара те степен научености неће бити исти за свако од њих. Стога је предвиђено да се на почетку обуке спроведе процена детета и родитељима предочи оквир очекиваног напретка детета и исхода обуке.

Докази успешности?

Да овај систем обуке „ради“ и да је ефективан, установили смо кроз пилот пројекат који је током априла и маја месеца ове (2018.) године спроведен у дечијем вртићу ”Жан Жак” у Београду. Пилот пројекат је спроведен под стручним надзором проф. др Вање Ковић, професорке на психологији учења Филозофског факултета у Београду и уз свесрдну помоћ волонтера – студената 2. године психологије и пар студената са дефектологије – без којих би сам пилот било изузетно тешко спровести.