Ivica Kuzmanovic

Достојевски је написао да ,,има тренутака када се одједном време заустави и постаје вечно”. Тај тренутак, као по правилу, увек се одигра сасвим случајно. Тако сам се вођена „моћном руком смелога случаја” пре шест година први пут сусрела с Речником технологије. На Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду неочекивано сам се нашла 2014. на скупу посвећеном овом спису објављеном 1981. и одмах забрањеном 1982. да би потоње 33 године био сасвим заборављен.

Када сам дошла на скуп нисам имала јасну идеју чему је заправо посвећен. На постољу је на улазу у салу стајала увећана прва страна Речника технологије. Била ми је крајње необична, иако се бавила технологијом није било ничега техничког. Први утисак био ми је да на њој видим некакву хуку векова и својом лепотом као да је била неми сведок који одолева вреви заборава. Прошлост није поражена, неки скривени континуитет постоји, а лепота ће спасити свет – прошла ми је кроз главу мисао Достојевског док сам гледала у најлепше филозофско дело с којим сам се до тада срела. Учинило ми се да је та увеличана калиграфисана страница улаз у неки храм мисли. Нисам ни слутила да су то била врата кроз која ћу нешто касније и сама проћи. Ушла сам у непознато, а он је као иницијација повукао низ догађаја који су се и без моје воље слагали један у други да би оцртали уску стазу којом сам кренула. Тако сам се нашла у другом животу као нека Алиса иза огледала. Догађаји су текли, а Речник је све време стајао урамљен у мојој соби као најприснији пријатељ некога ко је кренуо на пут неизвесног трагања.

Решила сам да се одважим да кренем у потрагу за несталим Речником. Бацила сам коцку, симбол неухватљиве среће и непредвидивости судбине. Прешла сам Рубикон свакодневних послова и дана и одлучила да 2015. упишем мултидисциплинарне докторске студије на Смеру за историју и филозофију природних наука и технологије при Универзитету у Београду и да пријавим дисертацију о Речнику да бих могла да се без спољашњих ограничења огледам с тајном коју он носи. А тајни је било напретек – спис није припадао ни једној познатој културној, стилској или филозофској оријентацији, његове 162 одреднице исписане су готово алхемијским, кодираним језиком, његови аутори нису били потписани, а бавећи се технологијом као успоном модерности имао је изглед српског средњовековног рукописа јер је цео исписан руком и илуминисан. Тајновито је било и што је он, на основу конспиративне анализе тајне радне групе, врло брзо забрањен уз оштре политичке и медијске нападе. А онда је одједном и напрасно, после толике хуке и буке у престоничким медијима, глас о њему утихнуо. Године су пролазиле, а Речник мирно чекао под велом заборава.

Требало је кренути из почетка у потрази за мноштвом тајни које су се сплеле око овог дела. Много лакше је писати о Шекспиру, није претешко говорити о Њутну, али шта је Речник технологије за кога нико не зна јер је на њега давно, али још увек делатно, бачена анатема? Како то објаснити? Био је то прави успон на Арарат, на коме је требало ослободити се свих приземних идеолошких оцена и збуњених погледа на свет.

Прснуше у смех. Не знам, можда је оно „другови” било превише ретро. Како год. Тек, пожурих да им се похвалим како баш сада преводим „Дневник” Тарковског. Никаквог ефекта. Добро, можда нису чули, нису разумели.

Е, кад ми рекоше да су дошли својим тек пазареним пловилом од двадес’ метара, да је брод направљен у Лондону, да таја има фирму која ради са царином и „логистиком” (опалац!) схватим да раја можда није из оне замишљене количине Руса која би на прву подигла уши при помену оног имена. Ипак, остаде да се то мало претресе.

Деца су се пела по некаквој педалини, тамо насуканој, и бескрајно спуштали по тобогану. Комарци су почели да кидају.

– Мислим, чуо си за Тарковског? – питам Максима.

– Нисам. Име ми је познато, али… Знаш, све своје слободно време проводим са малим или пловећи.

– Мада, добро, откад је Тарковски емигрирао у Италију 1983. Русија, то јест, Совјетски савез, забранила је све његове филмове и обрисала га сасвим из јавног помена. Третиран је као издајник, мада се и о издајницима понекад нешто чује ту и тамо. Ти си млад, можда зато ниси имао прилике за њега да чујеш – почех да га вадим.

– Извини, ја могу да говорим енглески, али бојим се да те нисам најбоље разумео.

Џабе вађевина. И добро, ја ту њему нешто већ сажмем и растанемо се у весељу, заказујући већ сутрашње дечје игре, али ја остадох с великим знаком питања над главом. Јес’ Русија велика, али не толико да не чујеш за Тарковског. То је као да си нешто једва начуо о некаквом Достојевском. Мада, да не будем превише строг, колико успешних српских бизнисмена познаје лик и дело Живојина Павловића? И то да је емигрирао на Дивчибаре и умро како је умро? Не знам…

Вероватно нас сопствена увереност да се неке ствари подразумевају дели од оних 80% светског становништва које исто то мисли, али с дијаметрално супротне стране скале. Тако се исто чудимо када Алеци, Берлускончићи, СлободаниАлијеФрање, освајају прва места на Играма без граница, унутар и изван граница, и питамо се како је све то могуће. Е, па, зато што нису чули за Тарковског, Павловића, Блејка, за Селимовића, Зафрановића и Шејку, а нико за Достојевског. И све, јер нису имали времена. А она горепоменута господа, они су у времену вајали и оставили за нас своје временске машине. Здравствуйте друзя!

Наступали сте са највећим звездама југословенске сцене. Са Надом Кнежевић сте свирали џез по Европи а са Радмилом Караклајић и Ђорђем Марјановићем сте имали чак 16 великих турнеја по Совјетском Савезу. Шта и кога памтите са тих путовања?

Још једна драгоцена ствар у животу су путовања. Предност моје професије је да сам на тај начин обишао многе земље и упознао различите људе и културе. Са свих тих путовања носим дивне успомене – и из периода када сам свирао у оркестрима других уметника и када сам, касније, са својим џез оркестром наступао на највећим светским сценама. Недавно сте напунили 77 година и даље активно наступате са невероватном енергијом на сцени.

С обзиром да Вам је и мајка била врло дуговечна, да ли је то због добре генетике или због „философије“ живота?

Генетика је свакако важна, али је такође веома битно како живите свој живот – да ли устајете са идејом да нешто лепо можете да урадите тог дана, да ли се дружите, волите, смејете.

Хоће ли лепота и уметност спасити свет?

Свет ће спасити само добри људи и њихова дела која свакодневно чине. А уметност је један важан каменчић у том мозаику.

Фотографија је прва Ваша љубав која Вас је и довела до Кремоне где сте открили градњу виолина. У једном интервјуу рекли сте да „маса више воли да фотографише ствари него да се бави њима“ и „да је то одраз лошег васпитања и образовања“. Како се то можемо бавити стварима и да ли се и ствари могу бавити нама?

Не заустављати се само на естетској страни, већ удубити се у оно што она представља, јер физичка форма је манифестација духа. То нас води ка медитацији и тиме спознаји нас самих и бољем животу, јер не можете променити оно што не познајете. Наравно да се ствари могу бавити нама. То се дешава управо у недостатку свести о тој ствари или о недовољној спознаји ситуације у којој се налазимо.

Верујете ли да лепота може спасити свет или морамо спашавати лепоту?

То је исто. Лепота не може да постоји без нас. Свако од нас је део лепоте и бригом једни о другима спашавамо лепоту и спашавамо свет. Душа сваког од нас је безгрешна, а због неприкладне менталне, физичке или емотивне активности наше личности дешава се да грешимо. Када грешимо, представљамо се у лошем светлу иако нам је душа невина. Зато би требало да смо толерантнији једни према другима и да увек тражимо лепоту у свему. У свему.

Кажете да је душа невина. По чему препознајете ту невиност, ту доброту у људима?

Осећам је. Ваљда је то моја интуиција, требало би да је то најближе истини јер је ослобођено субјективности. Није лако препознати праву интуицију, али ако одлучимо да је слушамо, нећемо погрешити.

Николина мајка Георгина и сама је одрастала у посебној породици. Према Теслином сведочанству, његов деда и ујак су били проналазачи који су изумели велики број разних справа и помагала која су коришћена у кући и домаћинству. Георгина је имала велику моралну и умну снагу још као девојчица. И сама је била изумитељка па је, како сведочи Тесла: „направила разне алате и справе и ткала најфиније шаре од вуне коју је сама прела. Радила је неуморно, од зоре до мрака, и већина одеће и покућства били су њених руку дело. Када је прешла шездесету годину прсти су јој и даље били довољно спретни да завежу три чвора на трепавици“. Георгина Тесла је пример да, ма какви били тренутни владајући нормативи и прилике, таленат и посебност увек мора да се покаже, да избије из човека, и за његово затирање и некоришћење нема оправдања.

Спој оваквих, посебних родитеља, талентованих, радозналих а опет дубоко укорењених вером и традицијом, изнедрио је исту такву децу, од којих је једно постало Прометеј свога времена – постао онај који је људима подарио могућност да свој свет осветле и усред ноћи. Но, да би од богова украо ватру тј. наизменичну струју и још много других чуда, Никола је морао да прође трновит пут борбе, како са оцем Милутином који је желео да Никола постане као и он свештеник а не инжењер, тако са другим земаљским и небеским препрекама. Али, зар постоји пут до највиших висина а да није трновит?

Као дечак, по сопственом сведочанству, више пута је био у смртним ситуацијама из којих га је увек спашавала Божија промисао – чудо. Када је одрастао, морао је много да се бори како би „преживео“ сва она поравњивања обичног света, који увек тежи да оне надпросечне сведе на своју просечност. Ипак, попут зрака светлости који тама не може да отера, Никола је, вођен примерима изузетних живота својих родитеља, надарености и Божије промисли, заблистао и отерао мрак људског незнања.

Напослетку, шта ми, родитељи који нисмо посебни, можемо да научимо из примера породице Тесле?

Можда да не тражимо оправдања за занемаривање својих талената, као и то да од тога какви смо заиста, зависи и каква ће бити наша деца, упркос свим данашњим утицајима позваних и непозваних „васпитача“ у нашим домовима; па и то да колико год се некад трудили да деца личе или не личе на нас, она увек буду своја и Божија, уколико имамо храбрости престати да замишљамо шта је најбоље за њих и да им животе кројимо по себи, већ да имамо вере да их препустимо самима себи и Свевишњем. Можда да престанемо да васпитавамо друге (децу, супружнике, пријатеље…) већ да васпитавајући себе будемо лестве уз помоћ којих ће се деца, сасвим природно, успентрати до висина њима својствених са којих ће сијати и одгонити мрак.

Које су кључне тачке идентитета нашег народа?

Питање идентитета је врло сложено, али за ову прилику треба рећи да је пре свега у питању свест о припадности свом народу. Људи под разним утицајима губе свест о свом постојању и пореклу, о вредностима које су преци стварали. Постају предмет манипулације која се углавном врши безвредним стварима које се намећу као модели. Ипак, лакше је констатовати а теже дати одговор на питање зашто је наш идентитет данас угрожен, а јесте угрожен врло озбиљно. Дакле, на првом месту је свест, па затим традиција – али не у смислу некакве митоманије, нечег фосилизираног -него у духу оне мисли: „Пут у будућност не може да заобиђе прошлост“.

Како да изградимо или сачувамо свест о идентитету?

Морамо имати један критички однос да то што је остало сачувамо и ставимо у функцију изграђивања свести. Идентитет чине језик, писмо, уметничка дела и читав низ ствари које граде један мозаик. У том погледу посебно су важне две ствари: како обезбедити континуитет и већи степен толеранције. Ништа на овом свету није изолирано и ми смо сви у неком односу са стварима, личностима, појавама итд., те ако нам је низак степен толеранције враћа нам се све као бумеранг и сами себе ускраћујемо за могућност да дођемо до неких потпунијих спознаја. Према томе, у троуглу традиција, континуитет и толеранција морамо наслутити одговор на питање како идентитет сачувати, односно како да стварамо условe да он не буде угрожен.

Континуитет нам је прекидан константно?

Он је прекидан драстично више пута, некад и на неколико стотина година.

Због тога мислим да бисмо морали више пажње поклонити нашој оставштини, нарочито оној коју су оставили Немањићи и бројни знани и незнани борци за слободу која је елементарни услов, без које су све празне приче. Због прекида континуитета били смо ослабљени те смо морали да прихватамо разна решења која су нам се нудила, некад милом а некад силом, са стране.

Који би то били стубови идентитета?

Један од стубова идентитета мора бити свакако образовање у коме се криза друшта најболније оцртава. Од Другог светског рата до данас било је безброј реформи образовања а ни једна није доведена до краја.

Други стуб је породица, која је разбијена. Млади људи све касније улазе у брак и све се мање деце рађа. Породица мора да створи основе и да научи младе људе шта је добро а шта није. Данас имамо масу народа која не зна да разлучи праве вредности од нечег још горег од шунда, за шта ја не могу да нађем прави израз. Болно ми је кад видим ту децу од десетак година како их родитељи усмеравају да опонашају некакве естрадне креатуре.

Зашто је то тако и како се ми можемо извући из тог блата?

Неко би се морао тиме позабавити озбиљно. Ми, рецимо, имамо Завод за проучавање културног развитка, а ја нисам нигде видео да они дају извештај о формирању културних потреба становништва.

Да ли бунт може да буде позитиван и конструктиван? Бунт је по мом мишљењу једна врста критике, а критика је увек пожељна. Да ли искреност може бити критеријум за уметност? Колико се осећа искреност и доследност код неког?

Искреност је врло битна, али битније од искрености је истинитост. Многи су искрени. Мислим да је и Хитлер био искрен. Искреност не мора бити у праву и не значи да је добра. Али када неко прича истину он је аутоматски неодвојив од искрености. Истина је неодвојива од искрености, док је искреност одвојива од истинитости.

Колико уткате веру у вашу уметност и колико је људи разумеју? Колико су намере другачије од албума до албума?

Рецимо албум „Боље ти“, за који мислим да је најбољи албум Бјесова, можда није најатрактивнији, али је најцеловитији у томе што хоће да каже. Мада људи чују разне ствари, на пример, баш у песми „Боље ти“, неко чује само љубавну песму, неко мисли да је о марихуани, а не говори о томе. То је религиозна песма, али је свесно прикривена неком световном причом, као и цео албум. То је љубавна песма о Богу испричана као однос са неком другом особом. Оно што сам видео после трећег албума је то да се вера и уметност не могу мешати у једнаким количинама. Нешто мора да превагне. Ако превагне вера онда то лако прерасте у црквену уметност или неки религозни памфлет, а ако је уметност ту главна, онда је то оно што ја мислим да треба да буде, јер ја нисам свештеник. Ја ћу своју уметност да обојим оним што заиста осећам у свом срцу и прикрићу то са камуфлажом да још мање изгледа да је то у питању. Нема разлога правити конфликт људима у глави који не знају шта је то. Ко зна зна, ко не зна нек му буде обична љубавна песма. Онај ко жели да чује и зрео је, он ће знати. Ја ћу можда неке људе разочарати, што ми се често дешава, јер ме сместе у неко њихово „то“. Али ја нисам само „то“.

Јесам делом, али делом сам и нешто друго. Ја сам уметник који верује, а не верник који има осећај за лепо. Ја сам ипак пре свега уметник, али верујем искрено. Ја знам да постоји Бог.

Да ли мислите да уметност служи томе да човек изражава своју личност и колико је то блиско угађању свом егу?

Мислим да је нагон за креацијом божанска ствар. Уметник може бити веома близу том божанском стварању јер из ничега се стварају светови. Мислим да је та потреба природна. Онда иде ширење те идеје кроз посматрање шта су други урадили у историји на различитим просторима, а на крају, макар у мом случају, покушавам да примим без отпора ту инспирацију, ако је божанска хвала Богу – а ако није шта да радимо, пустим да тече. Зато ми се дешава да мењам песме и да ме људи питају како могу да скрнавим своје песме. Али ја рачунам да је то моја улога као уметника који истовремено и верује, а то је да пустим да све изађе из мене. У свима нама постоје филтери комплекса и ја бих то могао да спречим али ја то пустим и не трудим се да контролишем, ако се то уопште и може контролисати.

Где је граница уметности када човек почне да воли себе у уметности а не уметност у себи?

Питање ти је комплексно и за једну дубоку анализу шта је од тога ствар сујете, а шта не. Ја на концертима често не постојим, али исто тако волим и модерну уметност са целом иконографијом рокенрола па заузимам и такав став на сцени. Нога на монитор и све шта иде са тим. Пустио бих и косу али ме спречава то што сам ћелав. Трудим се да контролишем своју сујету, иако волим ту иконографију. Да ли је то сујета или не, јесте питање, јер рокенрол има тај став и морао бих да размислим зашто то волим. Сада мислим да то волим јер ми је драг рокенрол као део популарне уметности, јер је то уметност средње класе. Уметност која је доступна свима и није скупа, и сви могу да уживају и да извуку неке закључке.

Исидора Данкан, која се сматра духовном утемељивачицом модерне игре, у својој аутобиографији пише: „Од самог почетка ја сам играла искључиво свој сопствени живот“. Животи којих плесача су Вама највећа инспирација, од кога сте учили и коме се дивили?

Дивна реченица. Рекла бих да је то она велика магија плеса – што можеш да играш свој живот. Сваку емоцију која је дубоко скривена у мени ја са пажњом изместим из свог тела и преточим у покрет, тражим јој прави начин да буде представљена и повезујем са свим оним сећањима на ту емоцију коју имам из сопственог искуства. За мене су највећа инспирација били не само велики плесачи класичног балета, већ и људи са сцене, певачи, глумци, музичари, као и људи из приватног живота. Не знам да ли бих могла да издвојим једну или две особе јер ја лично никада нисам желела да будем копија неког од њих. За мене је то крађа и губљење себе и индивидуалности. Увек сам желела да будем своја, да створим сопствени идентитет и по њему будем препознатљива. Могу рећи да сам велике извођаче користила само као инспирацију и да то и даље радим. Дивим се упорности Misty Copeland, храбрости Yanis Marshall-a, техници Mariele Nunez, сценском изразу Beyonce. Има још много људи које бих могла да набројим и свако од њих је различит и посебан, непресушно инспиративан.

Тренутак у коме живимо чини се да никад није био бржи. Колико је у модерном плесу данас важно да тело савлада простор у кратком времену, односно, колико је брзина оптерећујућа и колико омета онај други сегмент игре психолошко-осећајни?

Брзина уме да буде оптерећујућа јер се често осећам као да трчим како бих стигла на одредиште, као да ми време измиче.

Али из дана у дан учим да није тако, већ да све дође у право време, онда када сам спремна. Зато се увек трудим да ми најважнији сегмент буде психолошко-осећајни, јер без њега је плес само математички поређан број изведених покрета, а ја то нисам. Дати себи времена и не јурити је константна борба али и највећи успех.

У музици постоје главни тонови или мотиви и они пролазни, скретнице и пролазнице, или акордски и ванакордски тонови. Претпостављам да и у плесу постоје главни покрети и они споредни али без којих они главни не би били то што јесу. Има ли хијерархије у плесу, односно, постоји ли у плесу оно што је најважније, важно, мање важно, неважно?

У плесу је психологија јако чудна. Највећа грешка извођача је када се фокусира само на главне покрете а међукораке пролази без превише свести. Веровали или не, највећи плесачи се разликују не по томе како ће урадити технички захтевне покрете, већ по томе како ће до тих покрета стићи. Ја увек приметим те ситне прелазе, начин кретања, дисања, погледе. То су они украси који несвесно формирају целу слику перформанса. Зато се увежбава сатима, данима, годинама. И фокус не сме да престане ни у једном моменту. Све је важно и самим тим и захтевно. Сваки прст на руци, сваки покрет главом, сваки трептај, сваки детаљ.

То питање, питање културе, у вези са социјалним проблемима широких маса проучавано је довољно. Читава једна литература социјалиста постоји о том и око тога се дискутовало највише и на руском, и на пољском и на румунском и бугарском, гдегод су широке масе сељачке далеко заостале. У Данској, Шведској и у новије доба нарочито у Финској социјалистичкој литератури теза културе добила је прво место.

Последњих дана, питање културе као проблем друштва добило је нарочиту актуелност догађајима у Белгији, Ханри де Ман директор Централе за радничко васпитање и познати писац који је својим делом, Психологијом социјализма, изазвао толико дискусија, дошао је на власт и постао министар. Он има читав план за обнову економског и социјалног просперитета у Белгији и једна од његових последњих реченица, међу онима које је рекао против глупог и папагајског понављања марксизма гласи: “Прави социјални прогрес састоји се са једне стране у што већем ширењу елите, а с друге стране нарочито у новом поступку при селекцији. Све што је створено великога на свету, увек је створено од елита“.

Ићи за иностранством, без везе са реалним статистичким стањем у свим крајевма наше земље, тај нови романтизам, полукултурних који се у нас стално понавља, ми остављамо нашим марксистима, боље рећи псеудомарксистима.

Оно што хоћемо да кажемо то је: Да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од наших политичких потешкоћа. Зато је на том пољу потребно и највише рада, а факт је да се културним питањима у нас обраћа најмања пажња.

Да би се показала карикатура културе у нас, није потребно сићи чак до проблема аналфабетизма и тако даље.

Довољно би било дати једну неулепшану слику стања наших културних институција, разних Матица, Задруга, уметничких и културних удружења, издавачких прилика, библиотека и схватања штампе.

За време поплаве стране књижевности, која је данас већ свакоме јасна, ми смо рекли јаку реч да постајемо колонија. Претерано, или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничих форума, карикатура, карикатура.

Наш сељак је за позоришта давао годишње 40 милиона динара. И сувише је познато колико је тим поводом, и око тог факта, било оправданих критика. Али ако би се повргао непристрасном пре[1]гледу рад и осталих наших културних институција колико би ту тек било рђавог театра. Треба ли да износимо билансе. Културне билансе наших читаоница, професорских конгреса, дана књиге, народних универзитета итд. Свуд је у њима иста отсутност плана, дисциплине, исто протекционаштво, обмана публике, самовоља и некултура.

Крајњи смер културног спознавања, тражења, научног истраживања, књижевности, уметности увек ће остати надземаљско и слобода, али зар је могуће данас противречити општој фрази да је култура пре свега потреба широких маса и са политичким и економским и социјалним проблемима, и проблем државе?

У нас, култура, није само главно питање, него је и судбоносно.

Хелен Келер била је девојчица која је са деветнаест месеци ослепела и оглувела. Одрастајући у свету таме без звукова, људског гласа, боја и ликова, унутрашњи свет девојчице постајао је свет без стабилне слике објеката, без комуникације са њима и могућности да њима овлада посредством речи и симбола.

Њен унутрашњи несређени хаос вођен је импулсима, осећањем осујећености, неизвесношћу и страхом. Све док се у њеној седмој години није појавила Ен Саливан, учитељица коју су родитељи ангажовали како би покушала да уреди Хеленин унутрашњи хаос који је почео да угрожава и њу и све око ње.

Мукотрпни су били покушаји укроћавања девојчице која је добијала хистеричне нападе и ломила прво што јој дође под руку уколико одрасли одбију да јој испуне хировите жеље које су биле једини „гласови” њеног унутрашњег бића.

Било је неопходно да се девојчица одвоји на неко време.

Реч је била капија прелаза ка стабилном и уређеном свету. Стога је Ен обуку отпочела са ручном азбуком тј. обуком слова и речи покретима на длану девојчице. У почетку су то биле речи које је користила у свакодневници попут: лутка, књига…

Међутим, проблем настаје када се јавља потреба за диференцијацијом појмова јер одсуство помоћи чула вида лишавало је девојчицу могућности сагледавања, анализирања и разлучивања оних концепата који су опажајно обухватљиви.

Прекретница је био тренутак беспомоћности због неспособности разлучивања појмова крчаг и вода. Драматична сцена у којој Ен одводи Хелен у двориште и откуцава јој на једној руци реч вода, док се низ другу слива водени млаз, изузетно успешно је приказана у филму The Miracle Worker (Чудотворка, 1962).

Тај тренутак за Хелен био је прометејски тренутак освајања оруђа богова.

Хелен је закорачила кроз капију спознаје тајне речи. Дирљив је наставак сцене у којој озарена Хелен лепрша по дворишту додирујући траву, цвеће,… тражећи откривање имена свему што дотакне.

Пред њом се отвара нови свет, свет постојаних објеката, свет у којем мишљење добија узде за кроћење несређеног ума. Интелектуални домети Хелен Келер који ће од тог тренутка бити подржани моћним системом кодова – биће донекле сагледиви у њеном потоњем стваралачком раду и достигнућу, који и данас задивљује и надахњује.