Дај да би опет добио – Ђорђе Вајферт

У периоду од 26. до 29. фебруара 1884. изабран је Управни одбор Народне банке. Вајферт је, на основу броја купљених акција, изабран за члана управе.

Као члан Управног одбора обављао је и послове вицегувернера.

Неколико година касније, постао је један од оснивача Друштва „Свети Сава“ које је имало за циљ да шири национална осећања и пружа помоћ српским верским и просветним установама.

Одликован је Таковским крстом III степена.

На великој светској изложби пива у Паризу 1889, Вајфертова пивара освојила је златну медаљу за квалитет. Био је то велики успех једног српског бренда.

Добио је и Орден Белог орла V степена.

Указом краља Александра Обреновића, именован је 7. марта 1890. за гувернера Привилеговане народне банке Краљевине Србије. Због тога је 28. марта поднео оставку на место председника Управног одбора Београдске задруге.

Са још тројицом Срба, 5. октобра је примљен у слободнозидарску ложу „Демократија“ у Пешти и уздигнут на степен мајстора.

Један је од оснивача слободнозидарске ложе „Побратим“ у Београду.

Према пројекту Јована К. Ристића изградио је велелепну једноспратну вилу на Смутековцу. Основао је хуманитарно друштво „Краљ Дечански“, за школовање сиромашне глувонеме деце.

Добио је Орден Белог орла IV степена.

Краљ Александар Обреновић је 1895. по други пут Ђорђа поставио за гувернера Народне банке. Добио је Орден Светог Саве I степена за заслуге у просвети, књижевности, цркви и лепим вештинама. Године 1899. добио је Орден Милош Велики III степена. То је био највиши државни орден који је краљ додељивао „из сопствене побуде и по сопственој оцени заслуга стечених за династију“.

Вајферт је, после толико година упорности и неизвесности, успона и падова, 13. октобра 1903. свечано отворио Борски рудник.

Добијена концесија омогућавала је откопавање руда на површини од 2.400 хектара, коришћење шумског комплекса на Црном врху, Борске, Кривељске и Брестовачке реке.