Тапија за знање – Лука Ћеловић Требињац

Године 1871. отишао је код очевог пријатеља Јована Пиштелића у Бањалуку, да учи трговачки занат.

Вратио се у Придворце, где је остао само неколико месеци, и шегртовање наставио у радњи рођака Јована у Брчком. Уз напоран рад, успео је да заврши још три разреда основне школе.

Паробродом „Славијан“, 1872. године, са мало пара и дрвеним кофером, отпутовао је у Београд, где га је на савском пристаништу сачекао архимандрит Нићифор Дучић, некадашњи монах у манастиру Дужи код Требиња.

Радозналом осамнаестогодишњаку Нићифор је убрзо нашао посао у дућану познатих трговаца Петра Радосављевића и Мите Игњатијевића.

Између 1875. и 1878. године, Лука је напустио трговачки посао и Београд, јер је одлучио да учествује у херцеговачком устанку против Турака, познатијем као Невесињска пушка. Био је храбар борац у одреду пуковника Ђоке Влајковића.

У једној бици бива лакше рањен, али ни то га није спречило да, као добровољац, учествује у оба српско-турска рата.

Уз омиљену песму „Хеј, трубачу“, у Београд се вратио тек 1878. године, после трогодишњег војевања.

Уз велику помоћ угледних трговаца браће Крсмановић и њиховог зета Параноса, иначе Лукиног ратног друга, започео је 1880. трговину храном, житом и шљивама. Одмах су га препознали као трговца препуног енергије, одлучности и штедљивости.

Када је напунио двадесет шест година, закупом малог дућана у Улици Краљевића Марка, покренуо је самостални пословни успон.

Иако је био завршио само четири разреда основне школе, Лука је имао изванредан трговачки дар и стоички је подносио финансијске успоне и падове.

Када је министар финансије Краљевине Србије Чеда Мијатовић 1. јуна 1882. године дао благослов за почетак рада Београдске задруге за међусобно помагање и штедњу, био је међу првим деоничарима.

После десетогодишњег успешног постојања, 1892. године, Београдска задруга је запала у финансијску кризу, баш у време када је Лука био вршилац дужности председника.

У спасавању Задруге учествовао је и сопственим капиталом и личним ауторитетом, убеђен да је овакво удруживање представљало најбоље решење за мале и средње српске трговце.