Сачувати непроцењиво

Да ли се према нашим средњовековним фрескама може рећи да су оне ренесанса пре ренесансе и колико је у свету наше средњевековно фрескосликарство познато и признато?

Наше средњовековне фреске заузимају равноправно место у оквиру целокупног светског наслеђа, а доказ за то су и објекти православне српске баштине који се налазе под заштитом УНЕСКО-а управо због фресака које су у њима. Такав је, рецимо, случај са Студеницом, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком, Пећком Патријаршијом, Дечанима. Њихова посебност је у томе што имају јединствено сликарство са јасним одликама ренесансе Палеолога, која се догодила управо у тренутку док се великој Византији гасила снага. Сликари који су осликавали наше тадашње манастире и богомоље вероватно су били део сликарских радионица које су деловале из центара у Светој Гори и Солуну, али су дали потпуно специфична дела која се могу груписати по стилу и начину израза. Неки од тих сликара оставио је потпис, а они чији потписи нису сачувани јасно се препознају по начину сликања.

Процват који се тада дешавао на свим нивоима одразио се и на уметност украшавања цркава. Резултат тога су сликане целине у којима се на зидним сликама преплићу фигуре и грађевине у посебном складу и сагласју са златним, окер или ,,византијско“ плавим позадинама. У раним годинама, ове композиције одликује монументалност која касније прелази у минуциозност, али увек се истиче снага израза којима се на узвишен начин приказују људска осећања. Овај уметнички преображај је свакако утицао на један од најзначајнијих покрета – италијанску ренесансу.

Стручњаци који се баве овим периодом познају и поштују наше фреске, али би сигурно требало радити на томе да се и осталима прикаже њихова лепота и посебност.

Која је фреска, до сада, била најзахтевнија за рестаурацију, а са којом сте највише били задовољни како је изведена?

Једна од најинтересантнијих и најзахтевнијих фресака свакако је фреска Успења Богородице која се налази у манастиру Студеница. Настала је у 16. веку на месту исте такве из 13.века, која је страдала након земљотреса. Временом је опет била тешко оштећена. Као студент, имала сам прилику да учествујем у радовима у подкуполном простору, управо у зонама изнад ове композиције. Неколико месеци сваки дан сам пењући се на скелу ка куполи пролазила тик поред Успења. Знала сам сваки њен део и усхићено се дивила појединим портретима и детаљима. Истовремено сам била потресена количином оштећења и пукотина као и обимом посла који је требало извести да би се све заштитило и обновило. Тада сам почела да размишљам о томе како би изгледала та фреска да се уради рестаурација. Годинама није било могуће сагледати читаву композицију управо због густе мреже снежно белих груписаних шупљина којима је површина слике покривена. Нисам ни слутила да ћу управо ја, након двадесет година, имати прилику да са својом екипом обновим и зауставим њено пропадање.

Током четири сезоне, заштићени су и учвршћени сви слојеви византијског малтера који носи слику, пломбирана су бројна оштећења која су затим тонирана у складу са околним површинама. Осим тога, конзервиран је и веома важан натпис који сведочи о настанку ове и околних фресака које су настале током обнове у 16. веку.