Наручје које је одљуљало Јована Цвијића

Када се рађа човек? Кад је тај тренутак када постанемо? Кад ступимо на позорницу? Колико има оних који су се родили толико има и одговора на ово питање. Али на питање где смо се родили, постоји само један одговор за све: у наручју ближњих. Од топлине тог наручја зависи да ли ћемо бити оно што нам је задато, односно, да ли ћемо уопште бити.

Наручје из ког је поникао Јован Цвијић било је такво да није могло да не однегује великог човека. Прво што је обликовало то наручје било је сећање на прадеду Цвију Спасојевића, високог раста и оштре нарави, хајдучког харамбашу, пре и после Првог устанка, а након њега, трговца и земљопоседника. За собом је Цвија остави сина Живка, кога је школовао у Темишвару, и који ће умножити наследство и постати један од најимућнијих људи у округу. Склон политици, био је и председник општине у Лозници, па је у току катанске буне (1844) био на страни Обреновића. Када је буна угушена, бива кажњен батинањем па недуго после тога од последица истих напрасно умире, још млад, како сведочи његов унук, вероватно од срца.

Отац Јована Цвијића, звао се Тодор и био је један од тројице Живкових синова који су наследили велико имање након очеве смрти. Међутим, бивајући малолетним, имањем ће прво управљати њихова мајка и тутори, који ће његов добар део разграбити. Када су бројем година заслужили управу над својим деловима наследства, одрастајући без оца, а у релативном изобиљу, нису били кадри да имањима ваљано управљају па су сва тројица знатно осиромашили. Сам Јованов отац, Тодор, наследио је од оца и страст ка политици, па је често био у сукобима а два пута и затваран. Све оно што није могао наћи код свог оца, Јован је налазио код ујака, који му је био главни мушки образац уз ког се успентрао на своје висине. О ујаку Цвијић каже: „Ујка–Перу сам више волео и ценио него ма ког од осталих сродника и познаника. То је био врло разборит сељак, широке памети, који је све схватао и све разумевао. Имао је урођене благодарности. Иако је био познат и цењен у целом Јадру, није никад хтео бити ни општински кмет, иако су то у бурним политичким временима и његове слуге постајале. Није имао ни трага од амбиције за влашћу.“