Књига на дукатима – Илија Милосављевић Коларац

Илијина велика љубав, супруга Синђелија, тешко се разболела и, упркос његовом тражењу лека у Бечу, Одеси, Москви, преминула је у пештанској болници.

Коларац је после њене смрти донео одлуку да напусти Панчево и пређе у Београд, тужан и усамљен.

По наговору његових верних пријатеља, после неколико месеци ипак је наставио трговачке послове и почео да купује имања и куће на најбољим београдским локацијама.

Заједно са војводом Томом Вучићем Перишићем приложио је 250 дуката за оснивање Фонда за помињање оних који су изгинули за отаџбину.

Годинама се дружио са младим доктором правних наука Николом Крстићем и истакнутим економским стручњаком Костом Цукићем. Они су били ретке личности којима је Илија безгранично веровао. Већ је размишљао о формирању фондова за књижевност и народни универзитет.

У Новом Саду је Матици српској финансијски помогао приликом формирања Правне академије.

Иако је имао само четири разреда основне школе, посебно је ценио знање и културу. Године 1861. основао је први Књижевни фонд који ће, према његовој замисли, финансирати „сва на српском језику књижевна дела, која часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру“.

До Првог светског рата, из овог Фонда финансирано је објављивање око двеста значајних дела.

У фебруару 1875. године Коларац је написао свој први тестамент којим је део имања остављао једином синовцу Танасију.

После изненадне смрти синовца, Илија је одлучио да комплетно богатство остави својој милој отаџбини.