Ivica Kuzmanovic

Да ли се према нашим средњовековним фрескама може рећи да су оне ренесанса пре ренесансе и колико је у свету наше средњевековно фрескосликарство познато и признато?

Наше средњовековне фреске заузимају равноправно место у оквиру целокупног светског наслеђа, а доказ за то су и објекти православне српске баштине који се налазе под заштитом УНЕСКО-а управо због фресака које су у њима. Такав је, рецимо, случај са Студеницом, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком, Пећком Патријаршијом, Дечанима. Њихова посебност је у томе што имају јединствено сликарство са јасним одликама ренесансе Палеолога, која се догодила управо у тренутку док се великој Византији гасила снага. Сликари који су осликавали наше тадашње манастире и богомоље вероватно су били део сликарских радионица које су деловале из центара у Светој Гори и Солуну, али су дали потпуно специфична дела која се могу груписати по стилу и начину израза. Неки од тих сликара оставио је потпис, а они чији потписи нису сачувани јасно се препознају по начину сликања.

Процват који се тада дешавао на свим нивоима одразио се и на уметност украшавања цркава. Резултат тога су сликане целине у којима се на зидним сликама преплићу фигуре и грађевине у посебном складу и сагласју са златним, окер или ,,византијско“ плавим позадинама. У раним годинама, ове композиције одликује монументалност која касније прелази у минуциозност, али увек се истиче снага израза којима се на узвишен начин приказују људска осећања. Овај уметнички преображај је свакако утицао на један од најзначајнијих покрета – италијанску ренесансу.

Стручњаци који се баве овим периодом познају и поштују наше фреске, али би сигурно требало радити на томе да се и осталима прикаже њихова лепота и посебност.

Која је фреска, до сада, била најзахтевнија за рестаурацију, а са којом сте највише били задовољни како је изведена?

Једна од најинтересантнијих и најзахтевнијих фресака свакако је фреска Успења Богородице која се налази у манастиру Студеница. Настала је у 16. веку на месту исте такве из 13.века, која је страдала након земљотреса. Временом је опет била тешко оштећена. Као студент, имала сам прилику да учествујем у радовима у подкуполном простору, управо у зонама изнад ове композиције. Неколико месеци сваки дан сам пењући се на скелу ка куполи пролазила тик поред Успења. Знала сам сваки њен део и усхићено се дивила појединим портретима и детаљима. Истовремено сам била потресена количином оштећења и пукотина као и обимом посла који је требало извести да би се све заштитило и обновило. Тада сам почела да размишљам о томе како би изгледала та фреска да се уради рестаурација. Годинама није било могуће сагледати читаву композицију управо због густе мреже снежно белих груписаних шупљина којима је површина слике покривена. Нисам ни слутила да ћу управо ја, након двадесет година, имати прилику да са својом екипом обновим и зауставим њено пропадање.

Током четири сезоне, заштићени су и учвршћени сви слојеви византијског малтера који носи слику, пломбирана су бројна оштећења која су затим тонирана у складу са околним површинама. Осим тога, конзервиран је и веома важан натпис који сведочи о настанку ове и околних фресака које су настале током обнове у 16. веку.

Када се рађа човек? Кад је тај тренутак када постанемо? Кад ступимо на позорницу? Колико има оних који су се родили толико има и одговора на ово питање. Али на питање где смо се родили, постоји само један одговор за све: у наручју ближњих. Од топлине тог наручја зависи да ли ћемо бити оно што нам је задато, односно, да ли ћемо уопште бити.

Наручје из ког је поникао Јован Цвијић било је такво да није могло да не однегује великог човека. Прво што је обликовало то наручје било је сећање на прадеду Цвију Спасојевића, високог раста и оштре нарави, хајдучког харамбашу, пре и после Првог устанка, а након њега, трговца и земљопоседника. За собом је Цвија остави сина Живка, кога је школовао у Темишвару, и који ће умножити наследство и постати један од најимућнијих људи у округу. Склон политици, био је и председник општине у Лозници, па је у току катанске буне (1844) био на страни Обреновића. Када је буна угушена, бива кажњен батинањем па недуго после тога од последица истих напрасно умире, још млад, како сведочи његов унук, вероватно од срца.

Отац Јована Цвијића, звао се Тодор и био је један од тројице Живкових синова који су наследили велико имање након очеве смрти. Међутим, бивајући малолетним, имањем ће прво управљати њихова мајка и тутори, који ће његов добар део разграбити. Када су бројем година заслужили управу над својим деловима наследства, одрастајући без оца, а у релативном изобиљу, нису били кадри да имањима ваљано управљају па су сва тројица знатно осиромашили. Сам Јованов отац, Тодор, наследио је од оца и страст ка политици, па је често био у сукобима а два пута и затваран. Све оно што није могао наћи код свог оца, Јован је налазио код ујака, који му је био главни мушки образац уз ког се успентрао на своје висине. О ујаку Цвијић каже: „Ујка–Перу сам више волео и ценио него ма ког од осталих сродника и познаника. То је био врло разборит сељак, широке памети, који је све схватао и све разумевао. Имао је урођене благодарности. Иако је био познат и цењен у целом Јадру, није никад хтео бити ни општински кмет, иако су то у бурним политичким временима и његове слуге постајале. Није имао ни трага од амбиције за влашћу.“

Ко су били родитељи Руђера Бошковића?

Руђер Бошковић је једна од најзначајнијих звезди у сазвежђу историје науке света, српске науке и наше духовности. Мајка Италијанка, отац кршни Херцеговац који је дошавши у Дубровник морао да прихвати римокатоличку веру, али са великом љубављу и спознајом шта су му корени негује свог сина. Ми данас имамо непознате записе Николе Бошковића, Руђеровог оца, о томе које је све српске манастире даривао, и не само то, већ и како је гледао на читав почетак светосавског буђења. Код нас се о томе мало зна. Знао је Руђер Бошковић. Оно што представља прву препреку да више о томе знамо је немогућност да га видимо у пуноћи, јер у пуноћи он живи у архивама по Италији, на италијанском и латинском језику. Никада нисмо преводили, нити учинили приступачним оно што се односи на очување његовог имена и дела.

Као дечак остао је без оца, а пошто није имао неког ујака Васу, попут Милутина Миланковића, ко је преузео бригу о његовом васпитању?

Руђер Бошковић имао је само десет година када се упокојио његов отац. То је био тренутак када није било никог другог да преузме његово васпитање, до римокатоличка црква. Али, до те десете године у њега је већ било уткано много тога вредног и значајног за његову личност. Каже један велики српски научник: „Видео сам Бошковићеве песме, оне на латинском и оне на италијанском, али видео сам и оне на српском језику“. Ми се одричемо и заборављамо да је Дубровник дуже био центар часног српства него један други велики град који је у границама и међама Србије. Никада није било једноставно правити међе Дубровника и Дубровачке Републике, али ни пребројати оне који су веровали да говоре српским језиком и који су били Срби, спремни да част и свој живот уложе за одбрану вредности српског народа. Писали су о Косову, певали о јунацима, сликали цара Душана како улази у Дубровник. Ми о томе ништа не знамо и свега се одричемо. Одричемо се од књижевности преко сликарства па све до власника оне најпознатије кафане у Дубровнику, који је такође био Србин.

ЗНАЈУЋИ ДА СТЕ КРЕНУЛИ ПУТ СОЛУНСКОГ ФРОНТА КАКО БИСТЕ ПРОНАШЛИ ГРОБ СВОГ ЧУКУНДЕДЕ, ПИТАЛА БИХ ВАС – КАДА И КАКО СЕ У ВАМА ПРОБУДИЛА ЖЕЉА ЗА ПРОНАЛАСКОМ ЊЕГОВОГ ГРОБА?

Заправо, шесторица мојих предака учествовала је у Великом рату од којих су се њих тројица вратили живи, али један од њих, који је био у артиљерији, вратио се готово глув као последица силних детонација. Након што ми је деда 2014. године преминуо, мало сам се више заинтересовао за његове корене и његовог деду који је настрадао на ратишту, али он до тада није знао где тачно. Кроз неко моје истраживање налазим податке у дневнику једног од даљих рођака, његовог саборца, народног хероја Љубе Мићића, податак да је настрадао 1915. приликом бомбардовања Скадра. Мало након мог открића, локални недељник објавио је причу о Радивоју Дрндаревићу (мом чукундеди) описавши га као прву жртву из Ужичког краја настрадалу од аустроугарских аероплана. Тако да се у мени јавила жеља да пронађем то гробље код Скадра на ком је сахрањен и прођем стазама осталих чукундедова.

ДА ЛИ СТЕ НА ТОМ ПУТУ ИМАЛИ ОДРЕЂЕНИХ ПОТЕШКОЋА, КО ВАМ ЈЕ ПОМАГАО И КАКО СУ НА ТУ ИДЕЈУ РЕАГОВАЛИ ВАШИ ПРИЈАТЕЉИ, РОДИТЕЉИ?

За овакав подухват неопходна је подршка породице, најдиректнију подршку пружио ми Душан Дрндаревић, деветнаестогодишњак који је у част свог чукундеде, али и свих наших предака, препешачио дужину Солунског фронта. Са жељом да пронађе гроб свог чукундеде, храбро се упустио у пешачење од неколико стотина километара. На том путу дошао је до многих сазнања која је забележио и од којих планира да напише књигу под називом ,,Трагом прошлости‘‘. је отац, који се упутио на ову експедицију са мном раме уз раме. Пре самог похода, 100 километара дуж линије Солунског фронта, биле су неопходне припремне акције, тако да смо ми пре Кајмакчалана прошли 80 километара дуж линије Колубарске битке, положаја које је углавном покривала ужичка војска од Овчара, Каблара, Гојне горе, Маљена, Сувобора, и линију на којој је отпор пружала Друга армија преко венца Старе планине у дужини од око 60 километара.

Године 1871. отишао је код очевог пријатеља Јована Пиштелића у Бањалуку, да учи трговачки занат.

Вратио се у Придворце, где је остао само неколико месеци, и шегртовање наставио у радњи рођака Јована у Брчком. Уз напоран рад, успео је да заврши још три разреда основне школе.

Паробродом „Славијан“, 1872. године, са мало пара и дрвеним кофером, отпутовао је у Београд, где га је на савском пристаништу сачекао архимандрит Нићифор Дучић, некадашњи монах у манастиру Дужи код Требиња.

Радозналом осамнаестогодишњаку Нићифор је убрзо нашао посао у дућану познатих трговаца Петра Радосављевића и Мите Игњатијевића.

Између 1875. и 1878. године, Лука је напустио трговачки посао и Београд, јер је одлучио да учествује у херцеговачком устанку против Турака, познатијем као Невесињска пушка. Био је храбар борац у одреду пуковника Ђоке Влајковића.

У једној бици бива лакше рањен, али ни то га није спречило да, као добровољац, учествује у оба српско-турска рата.

Уз омиљену песму „Хеј, трубачу“, у Београд се вратио тек 1878. године, после трогодишњег војевања.

Уз велику помоћ угледних трговаца браће Крсмановић и њиховог зета Параноса, иначе Лукиног ратног друга, започео је 1880. трговину храном, житом и шљивама. Одмах су га препознали као трговца препуног енергије, одлучности и штедљивости.

Када је напунио двадесет шест година, закупом малог дућана у Улици Краљевића Марка, покренуо је самостални пословни успон.

Иако је био завршио само четири разреда основне школе, Лука је имао изванредан трговачки дар и стоички је подносио финансијске успоне и падове.

Када је министар финансије Краљевине Србије Чеда Мијатовић 1. јуна 1882. године дао благослов за почетак рада Београдске задруге за међусобно помагање и штедњу, био је међу првим деоничарима.

После десетогодишњег успешног постојања, 1892. године, Београдска задруга је запала у финансијску кризу, баш у време када је Лука био вршилац дужности председника.

У спасавању Задруге учествовао је и сопственим капиталом и личним ауторитетом, убеђен да је овакво удруживање представљало најбоље решење за мале и средње српске трговце.

У периоду од 26. до 29. фебруара 1884. изабран је Управни одбор Народне банке. Вајферт је, на основу броја купљених акција, изабран за члана управе.

Као члан Управног одбора обављао је и послове вицегувернера.

Неколико година касније, постао је један од оснивача Друштва „Свети Сава“ које је имало за циљ да шири национална осећања и пружа помоћ српским верским и просветним установама.

Одликован је Таковским крстом III степена.

На великој светској изложби пива у Паризу 1889, Вајфертова пивара освојила је златну медаљу за квалитет. Био је то велики успех једног српског бренда.

Добио је и Орден Белог орла V степена.

Указом краља Александра Обреновића, именован је 7. марта 1890. за гувернера Привилеговане народне банке Краљевине Србије. Због тога је 28. марта поднео оставку на место председника Управног одбора Београдске задруге.

Са још тројицом Срба, 5. октобра је примљен у слободнозидарску ложу „Демократија“ у Пешти и уздигнут на степен мајстора.

Један је од оснивача слободнозидарске ложе „Побратим“ у Београду.

Према пројекту Јована К. Ристића изградио је велелепну једноспратну вилу на Смутековцу. Основао је хуманитарно друштво „Краљ Дечански“, за школовање сиромашне глувонеме деце.

Добио је Орден Белог орла IV степена.

Краљ Александар Обреновић је 1895. по други пут Ђорђа поставио за гувернера Народне банке. Добио је Орден Светог Саве I степена за заслуге у просвети, књижевности, цркви и лепим вештинама. Године 1899. добио је Орден Милош Велики III степена. То је био највиши државни орден који је краљ додељивао „из сопствене побуде и по сопственој оцени заслуга стечених за династију“.

Вајферт је, после толико година упорности и неизвесности, успона и падова, 13. октобра 1903. свечано отворио Борски рудник.

Добијена концесија омогућавала је откопавање руда на површини од 2.400 хектара, коришћење шумског комплекса на Црном врху, Борске, Кривељске и Брестовачке реке.

Илијина велика љубав, супруга Синђелија, тешко се разболела и, упркос његовом тражењу лека у Бечу, Одеси, Москви, преминула је у пештанској болници.

Коларац је после њене смрти донео одлуку да напусти Панчево и пређе у Београд, тужан и усамљен.

По наговору његових верних пријатеља, после неколико месеци ипак је наставио трговачке послове и почео да купује имања и куће на најбољим београдским локацијама.

Заједно са војводом Томом Вучићем Перишићем приложио је 250 дуката за оснивање Фонда за помињање оних који су изгинули за отаџбину.

Годинама се дружио са младим доктором правних наука Николом Крстићем и истакнутим економским стручњаком Костом Цукићем. Они су били ретке личности којима је Илија безгранично веровао. Већ је размишљао о формирању фондова за књижевност и народни универзитет.

У Новом Саду је Матици српској финансијски помогао приликом формирања Правне академије.

Иако је имао само четири разреда основне школе, посебно је ценио знање и културу. Године 1861. основао је први Књижевни фонд који ће, према његовој замисли, финансирати „сва на српском језику књижевна дела, која часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру“.

До Првог светског рата, из овог Фонда финансирано је објављивање око двеста значајних дела.

У фебруару 1875. године Коларац је написао свој први тестамент којим је део имања остављао једином синовцу Танасију.

После изненадне смрти синовца, Илија је одлучио да комплетно богатство остави својој милој отаџбини.

Двадесет четвртог фебруара 1803. године рођен је Миша Анастасијевић у Поречу, малом острву на Дунаву. У тадашњој касаби која је највише окупљала трговце и бродаре који су превозили со. Када је имао годину дана, умире му мајка Ружа; отац Анастас оженио се усамљеном Миљом.

У трећој години Миша је остао и без оца. Као иметак добио је мали виноград, кућу од прућа и блата, у оквиру које је био дућан у којем је, на полицама, била роба вредна четири стотине гроша.

Иако је имао само пет година, Миља га је уписала у школу која је у Поречу основана 1807. године. Најбоље му је ишла математика, а поред буквара обожавао је Псалтир, јединствени поетско-духовни молитвеник.

Године 1813, са маћехом Миљом бежи од Турака, чамцем преко Дунава, у Аустрију.

Код њеног рођака, попа Јове, чувао је овце и учио песме из Псалтира. Када се ситуација смирила, по повратку у Пореч радио је код трговца Динуловића за шест гроша месечно.

Заједно са маћехом обрађивао је виноград. Иако је био ситније грађе, радио је као копач, дрвосеча и придружио се младићима који су вукли трговачке лађе кроз дунавски теснац. За три летња месеца зарадио је првих сто форинти.

У Поречу је књаз Милош 1820. године за новог начелника именовао свог пријатеља Јоксу Милосављевића. Нови начелник поставио је ученог Мишу за порезника на Дунаву и дао му плату од двадесет пет гроша месечно. Када је зарадио 300 форинти, после неколико година, напустио је посао цариника и отворио свој дућан. Како је био врло способан трговац, брзо је зарадио 6.000 гроша. Оженио се девојком Христином и организовао велику свадбу.

Обилазио је српска села, откупљивао стоку и продавао трговцима који су је Дунавом пребацивали у Аустрију.

Где се сусрећу хришћанство и психоанализа? На први поглед имамо посла са две неспојиве крајности. Поставимо ли тезу да се религијска питања не баве искључиво етичким постулатима, можемо у том случају закључити да њихова исходишта превасходно нису феномени који партикуларно указују на одређен начин поступања, него су отворена и за антрополошка и још радикалније – психоаналитичка питања. Kарл Густав Јунг и Сигмунд Фројд, зачетник психоанализе, посветили су велики број страна феномену религије и њеном утицају на друштво и појединца. У Фројдовој анализи човек је нагонско биће суочено са непрестаном силином тескобе, па у њему превладавају жеље. Kако се егзистенција не би распрснула у односу на мноштво жеља уводи се сублимација која је структуирана као исклизнуће жеље. Нагони се не потискују насилно у неурозу, него се сублимирају тако што се, ако узмемо један пример, уметник отвара ка естетском феномену. Стварни нагон се сублимира у метафизички нанос. Сличан поступак, можда још уочљивији, одиграва се на пољу религије. Ту се нагон према задовољењу потреба преусмерава сублимацијом на виши метафизички принцип, са световног на свето.

Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала.

Иако су је рушили и пљачкали и Бугари, и Татари, и Турци ипак је манастир највише пострадао од Немаца у 20. веку. Како и зашто су припадници једног тако „просвећеног“ народа извршили такво рушење и уништавање?

Нажалост, током свих ратова у историји човечанства, па наравно и на нашем поднебљу, непријатељ се трудио да уништи оно што је најважније за идентитет тог народа јер, када један народ изгуби свест о својој историји и када раскине везе са својим прецима, лако га је покорити. Стога не чуди да је и Жича страдала у готово свим ратовима који су задесили Србе. Нажалост, највише је пострадала у 20. веку у бомбардовању Немаца. То је био њихов метод ратовања, рекло би се, будући да је заједно са Жичом бомбардована и Народна библиотека у Београду, а да су током Другог светског рата пострадале и многе друге цркве, манастири и други значајни објекти у Србији али и ван граница наше земље.

Свети Николај Жички, тадашњи владика, бива ухапшен и интерниран у два манастира а потом заточен у логору Дахау. Какав је траг владика Николај Велимировић оставио у Жичи и како се негује успомена на овог нашег светитеља?

Трагови које је за собом оставио свети владика Николај су видљиви на сваком кораку у оквиру манастирског комплекса. Ту су пет мањих цркава, владичански конак и народна трпезарија који су изграђени по његовом благослову, затим делови Спасове цркве који су у време његовог боравка у Жичи уређени, и наравно, огромно духовно наследство и велики благослов да данас ходамо његовом стопама. Владика Николај се сматра једним од ктитора манастира Жиче, обновитељем монашког живота у њему и узором за нас и све потоње генерације монаха и монахиња, па се његов празник прославља веома свечано, са свеноћним бденијем и Светом Литургијом. Он је аутор великог броја дела која се непрекидно изучавају у Жичи, тако да његов дух стално пребива у манастиру.