Интервју • Проф. др Соња Маринковић
Какве су биле културне прилике у Србији те 1856. године, када се у породици Стојановића, у Неготину, родио Стеван?
Средином 19. века музички живот у Србији одликује постепено изграђивање институција чиме се постављају основе за развој музике у складу са европском традицијом, која се не може замислити без оркестара, опере, балета, камерних ансамбала и других извођачких тела. У Србији се у 19. веку формирају пре свега певачка друштва, а затим позоришта, за која је везан рад првих оркестара, хорова и солиста, као и образовних институција. Певачка друштва су била основа сваковрсног музичког живота, не само извођаштва, већ и образовања и стваралаштва. Занимљиво је да је исте 1853. године формирано једно од најзначајнијих певачких друштава у укупној српској музичкој историји – Београдско певачко друштво – које ће Мокрањац својим преданим и зналачким радом довести до високог уметничког извођачког нивоа, и неготинско певачко друштво Хајдук Вељко. Неготин је од 1842. године био војни, управни, судски, привредни, трговачки и образовни центар Тимочке Крајине. У граду је, као трећа у Србији, после Београда и Ниша, 1839. године отворена Гимназија, постојала је и женска школа, а 1846. почиње да ради и Читалиште. Неготин је и верски центар у којем је, поред Цркве Рођења Пресвете Богородице из 1803. године (ту се и данас налази гроб Хајдук Вељка), 1874. подигнуто велелепно здање Цркве Свете Тројице.
Почетке музичког образовања постављају углавном чешки музичари који у великом броју долазе у Србију. Међу њима најзначајнији је био Мокрањчев савременик Роберт Толингер (1859–1911), који је радио у Кикинди, на Цетињу и у Шапцу. Чеси воде певачка друштва, предају певање у општеобразовним школама и раде као приватни учитељи музике, јер специјализованих музичких школа у то време није било. Први школовани српски композитор био је Корнелије Станковић (1831–1865), бечки ђак, који своју делатност у Србији почиње управо средином педесетих година. Од 1855. до 1857. Станковић у Сремским Карловцима бележи црквено појање, а затим почиње и своју извођачку и композиторску каријеру. Попут Бранка Радичевића у песништву, Станковић у музици трасира путеве њеног будућег развоја. Његово дело је постало славно не само у Србији, већ и у Русији, и Станковићев мелографски рад на бележењу и објављивању српских народних песама послужио је као инспирација многим руским композиторима – Петру Чајковском, Николају Римском-Корсакову и другим. Осим Станковића, значајна је и делатност Николе Ђурковића (1812–1875), оснивача једног од најстаријих певачких друштава – панчевачког Српског црквеног певачког друштва (1838), Милана Миловука (1825–1883), првог диригента Београдског певачког друштва, Јована Пачуа (1847–1902) и Мите Топаловића (1849–1912). То су најзначајнији представници предромантичарских идеја. Ново доба најављује долазак Мокрањчеве генерације у којој је, поред његовог имена, значајан и Јосиф Маринковић (1851–1931).
Ко су били његови родитељи и у каквој је породици одрастао?
Мокрањац је рођен у Неготину 9. јануара 1856. године, као девето дете у породици трговца и власника малог неготинског хотела Европа Стефана Стојановића, пореклом из села Мокрање поред Неготина. Познато је да је већ отац Стеванов себе називао Мокрањцем, што ће касније – у складу са тадашњим обичајима у Србији, где је било важно истицање порекла – и његов син прихватити. Мокрањац је одрастао у тешким приликама, јер му је отац умро трећи дан по његовом рођењу. Мајка Марија је са много труда подизала децу, која су већином у раној младости помрла, па је Мокрањцу остао само брат Васа, отац виолончелисте Јована Мокрањца, и деда једног од најзначајнијих српских композитора друге половине 20. века, Василија Мокрањца (1923–1984). Када је умрла Марија Мокрањац 1901. године, био је жив само Стеван.
Какву је подршку Мокрањац добијао од своје породице да постане музичар?
Осим велике љубави, разумевања и међусобне бриге, породица ништа није могла да пружи Мокрањцу. Гимназију је похађао у Неготину, Зајечару и Београду, у коме је матурирао 1874. године. Скромне основе теоријских знања о музици стекао је од приватних учитеља, Карла Реша и Антонија Цимбрића. Још као гимназијалац примљен је за приправника у Београдско певачко друштво, а од 1876. постаје и његов стални члан. У друштву је уживао велики углед, било му је поверено да повремено ради са хором и, посебно, са младим певачима у припремној школи при Друштву. Под утицајем идеја Светозара Марковића уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду, али је ипак у избору будућег занимања превладала још од детињства јако изражена склоност према музици. Подршку да се окрене озбиљним студијама музике добио је од академског сликара Стеве Тодоровића који се налазио на челу Београдског певачког друштва. Бeоградско пeвачко друштво га je матeриjално помогло да започнe студиje у Минхeну, гдe je учио од 1879-83. Друштво сe такођe ангажовало да му сe обeзбeди државна стипeндиjа. Срeдства коjа je добиjао Мокрањцу нису била довољна и био je принуђeн да (послe jeдног бурног дипломатског скандала) студиje прeкинe и врати сe у Бeоград. У Бeоградском пeвачком друштву диригeнт je у то врeмe био J. Маринковић (1882-86), па je Мокрањац прeузeо руковођeњe певачким друштвом Корнeлиje Станковић, са коjим у пролeћe 1884. г. изводи своjу Прву руковeт. Тада компонуje и друга дeла (Друга руковeт, обрадe народних пeсама за глас и клавир, духовнe композициje). Посeбно признањe добио je за своje прво Опeло у ге-молу (данас изгубљено) и био је поново прeдложeн за добиjањe државнe стипeндиje, сада за наставак студиjа у Риму. За врeмe шeстомeсeчног боравка (1884-85) у овом граду радио je приватно са А. Паризотиjeм, проучаваjући Палeстринин вокални полифони стил, а усавршавањe je наставио у Лаjпцигу (1885-87). По повратку у Бeоград (1887) развио je богату и плодну активност диригeнта, оранизатора, камeрног музичара, музичког писца и пeдагога. Мокрањчев пут до професионализма био је врло трновит, испуњен одрицањима и немаштином, али је жеља да се бави музиком била јача од свега.
„Далеко од уображености, искључивости, био је толерантан колега и широкогруд“. Овако о Мокрањцу сведочи Петар Коњовић.
Да ли су се и на који начин његове карактерне особине оцртавале у његовом стваралаштву?
Сећања на Мокрањца испуњена су пијететом, љубављу и поштовањем, он је недвосмислено био добар човек, посвећеник послу, некористољибив, господствен, изузетно вредан и плодан. Али се његова енергија расипала на многим пољима и само стваралаштво је због тога трпело. Мада је као образован и обавештен музичар врло добро познавао тадашњи европски позноромантичарски музички стил, као реалан и мудар човек који добро разуме прилике у тадашњој Србији урадио је оно што је било неопходно: хорско певање је уздигао из скромних аматерских, љубитељских оквира у просторе високог професионализма и истинске уметности. За музику, како је духовито приметио музиколог Драгутин Гостушки, био је то прави олимпијски рекорд у (непостојећој) дисциплини „скок из блата”, који су српски интелектуалци тог времена беспрекорно освајали – Тесла, Миланковић, Пупин.. има их на десетине, у свим областима. Музика, са Мокрањцем и Маринковићем постаје не само забава и доколица, већ уметност, и ту њену нову вредност препознају и овде и у свету. Мокрањчев чврст морални карактер га је можда у неким пољима ограничио, али му је у оквирима које је изабрао дао неизмерну снагу да створи дело које до данас зрачи својом снагом и лепотом и инспирација је генерацијама које долазе.
„Што се мене тиче, ја тврдо обећавам да се друштво никада неће покајати ни за најситнију парицу што је на мене утрошило. Свираче на појединим инструментима, ако устребају, можемо добити одакле хоћемо, али компонисту који ће српски да осећа, српски да компонује, не можемо са стране добити ни по које новце. Он мора да је Србин и душом и телом“, овако је писао Мокрањац.
Свакако да је ово обећање испунио.
По чему је Мокрањац сличан Вуку Караџићу?
По утeмeљитeљском значаjу своje многостранe и плоднe активности Мокрањац се можe порeдити и изjeдначити са Вуком Караџићeм у српскоj књижeвности. Као што Вуково доба прeдставља почeтак романтизма у српскоj књижeвности, тако Мокрањац у музици утeмeљуje романтизам и своjим дeлом поставља основу за развоj националнe школe. Било је покушаја да се у српској музици изведе паралела Караџић – Станковић, али она није адекватна из много разлога. Истински Вук српске музике је Стеван Мокрањац. Заједнички су им однос према фолклорној баштини, смелост за суочавање са отпорима и оспоравањима, неизмерна стваралачка снага, мудрост одлука у избору области у којима делују, и надасве – креативни потенцијал који се, не само кроз признања и обожавање, већ и отпоре и негације, могао даље развијати у оно што данас препознајемо као моћно стабло српске културе. Не затворити путеве, то је највише што можемо да учинимо за своје наследнике.
Данас, након 121 године од оснивања прве музичке школе у Србији, све чешће се поставља питање колико оне оптерећују буџет и да ли су нам потребне.
Како то да су нам музичке школе биле потребне онда, а данас страхујемо да ће неко одлучити да су прескупе и непотребне?
Значај које музичко образовање има за развој личности и сваковрсних способности детета нема цену и не може се мерити новцем. Богата друштва могу себи да дозволе да музичко образовање буде привилегија оних који имају. Мислим да ми немамо други пут од овог на којем смо још од подржављења музичких школа из 1948. године. Затворити тај пут многим талентованим из сиромашних породица је злочиначки акт и ваљда се на њега нико неће одлучити. Општи бенефит је далеко већи од уложеног. И Мокрањац је у својој приватној школи бесплатно школовао талентовану децу.
Кажу да је Мокрањац био човек који је често своје личне интересе подређивао друштвеним.
Колико данашњи музичари и уопште уметници, а и сви ми остали, узимамо Мокрањца за узор по овом питању?
Тешко је поредити различите друштвене прилике. А добрих и лоших људи било је увек, несебичних и користољубивих, широкогрудих и егоцентричних… У свакој професији има разних људи. У нашој музици, оних попут Мокрањца, има много. Али има и оних других. Генерално, савремено друштво одликује отуђеност, али су тим драгоценији примери оних великих зналаца који несебично преносе своја знања. На тим темељима живи ово друштво. Сви знамо такве учитеље. Без њих ни нас не би било. Сваком музичару у Србији Мокрањац је један од таквих учитеља, у његовом делу се огледамо, меримо, оно нам служи да се коригујемо кад пођемо погрешним путем. У свашта се може сумњати, у љубав овог народа према Мокрањчевој музици, никада.