deliboss

Интервју • Проф. др Соња Маринковић

Какве су биле културне прилике у Србији те 1856. године, када се у породици Стојановића, у Неготину, родио Стеван? 

Средином 19. века музички живот у Србији одликује постепено изграђивање институција чиме се постављају основе за развој музике у складу са европском традицијом, која се не може замислити без оркестара, опере, балета, камерних ансамбала и других извођачких тела. У Србији се у 19. веку формирају пре свега певачка друштва, а затим позоришта, за која је везан рад првих оркестара, хорова и солиста, као и образовних институција. Певачка друштва су била основа сваковрсног музичког живота, не само извођаштва, већ и образовања и стваралаштва. Занимљиво је да је исте 1853. године формирано једно од најзначајнијих певачких друштава у укупној српској музичкој историји – Београдско певачко друштво – које ће Мокрањац својим преданим и зналачким радом довести до високог уметничког извођачког нивоа, и неготинско певачко друштво Хајдук Вељко. Неготин је од 1842. године био војни, управни, судски, привредни, трговачки и образовни центар Тимочке Крајине. У граду је, као трећа у Србији, после Београда и Ниша, 1839. године отворена Гимназија, постојала је и женска школа, а 1846. почиње да ради и Читалиште. Неготин је и верски центар у којем је, поред Цркве Рођења Пресвете Богородице из 1803. године (ту се и данас налази гроб Хајдук Вељка), 1874. подигнуто велелепно здање Цркве Свете Тројице.

Почетке музичког образовања постављају углавном чешки музичари који у великом броју долазе у Србију. Међу њима најзначајнији је био Мокрањчев савременик Роберт Толингер (1859–1911), који је радио у Кикинди, на Цетињу и у Шапцу. Чеси воде певачка друштва, предају певање у општеобразовним школама и раде као приватни учитељи музике, јер специјализованих музичких школа у то време није било. Први школовани српски композитор био је Корнелије Станковић (1831–1865), бечки ђак, који своју делатност у Србији почиње управо средином педесетих година. Од 1855. до 1857. Станковић у Сремским Карловцима бележи црквено појање, а затим почиње и своју извођачку и композиторску каријеру. Попут Бранка Радичевића у песништву, Станковић у музици трасира путеве њеног будућег развоја. Његово дело је постало славно не само у Србији, већ и у Русији, и Станковићев мелографски рад на бележењу и објављивању српских народних песама послужио је као инспирација многим руским композиторима – Петру Чајковском, Николају Римском-Корсакову и другим. Осим Станковића, значајна је и делатност Николе Ђурковића (1812–1875), оснивача једног од најстаријих певачких друштава – панчевачког Српског црквеног певачког друштва (1838), Милана Миловука (1825–1883), првог диригента Београдског певачког друштва, Јована Пачуа (1847–1902) и Мите Топаловића (1849–1912). То су најзначајнији представници предромантичарских идеја. Ново доба најављује долазак Мокрањчеве генерације у којој је, поред његовог имена, значајан и Јосиф Маринковић (1851–1931).

Ко су били његови родитељи и у каквој је породици одрастао?

Мокрањац је рођен у Неготину 9. јануара 1856. године, као девето дете у породици трговца и власника малог неготинског хотела Европа Стефана Стојановића, пореклом из села Мокрање поред Неготина. Познато је да је већ отац Стеванов себе називао Мокрањцем, што ће касније – у складу са тадашњим обичајима у Србији, где је било важно истицање порекла – и његов син прихватити. Мокрањац је одрастао у тешким приликама, јер му је отац умро трећи дан по његовом рођењу. Мајка Марија је са много труда подизала децу, која су већином у раној младости помрла, па је Мокрањцу остао само брат Васа, отац виолончелисте Јована Мокрањца, и деда једног од најзначајнијих српских композитора друге половине 20. века, Василија Мокрањца (1923–1984). Када је умрла Марија Мокрањац 1901. године, био је жив само Стеван.

Какву је подршку Мокрањац добијао од своје породице да постане музичар?

Осим велике љубави, разумевања и међусобне бриге, породица ништа није могла да пружи Мокрањцу. Гимназију је похађао у Неготину, Зајечару и Београду, у коме је матурирао 1874. године. Скромне основе теоријских знања о музици стекао је од приватних учитеља, Карла Реша и Антонија Цимбрића. Још као гимназијалац примљен је за приправника у Београдско певачко друштво, а од 1876. постаје и његов стални члан. У друштву је уживао велики углед, било му је поверено да повремено ради са хором и, посебно, са младим певачима у припремној школи при Друштву. Под утицајем идеја Светозара Марковића уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду, али је ипак у избору будућег занимања превладала још од детињства јако изражена склоност према музици. Подршку да се окрене озбиљним студијама музике добио је од академског сликара Стеве Тодоровића који се налазио на челу Београдског певачког друштва. Бeоградско пeвачко друштво га je матeриjално помогло да започнe студиje у Минхeну, гдe je учио од 1879-83. Друштво сe такођe ангажовало да му сe обeзбeди државна стипeндиjа. Срeдства коjа je добиjао Мокрањцу нису била довољна и био je принуђeн да (послe jeдног бурног дипломатског скандала) студиje прeкинe и врати сe у Бeоград. У Бeоградском пeвачком друштву диригeнт je у то врeмe био J. Маринковић (1882-86), па je Мокрањац прeузeо руковођeњe певачким друштвом Корнeлиje Станковић, са коjим у пролeћe 1884. г. изводи своjу Прву руковeт. Тада компонуje и друга дeла (Друга руковeт, обрадe народних пeсама за глас и клавир, духовнe композициje). Посeбно признањe добио je за своje прво Опeло у ге-молу (данас изгубљено) и био је поново прeдложeн за добиjањe државнe стипeндиje, сада за наставак студиjа у Риму. За врeмe шeстомeсeчног боравка (1884-85) у овом граду радио je приватно са А. Паризотиjeм, проучаваjући Палeстринин вокални полифони стил, а усавршавањe je наставио у Лаjпцигу (1885-87). По повратку у Бeоград (1887) развио je богату и плодну активност диригeнта, оранизатора, камeрног музичара, музичког писца и пeдагога. Мокрањчев пут до професионализма био је врло трновит, испуњен одрицањима и немаштином, али је жеља да се бави музиком била јача од свега. 

„Далеко од уображености, искључивости, био је толерантан колега и широкогруд“. Овако о Мокрањцу сведочи Петар Коњовић. 

Да ли су се и на који начин његове карактерне особине оцртавале у његовом стваралаштву?

Сећања на Мокрањца испуњена су пијететом, љубављу и поштовањем, он је недвосмислено био добар човек, посвећеник послу, некористољибив, господствен, изузетно вредан и плодан. Али се његова енергија расипала на многим пољима и само стваралаштво је због тога трпело. Мада је као образован и обавештен музичар врло добро познавао тадашњи европски позноромантичарски музички стил, као реалан и мудар човек који добро разуме прилике у тадашњој Србији урадио је оно што је било неопходно: хорско певање је уздигао из скромних аматерских, љубитељских оквира у просторе високог професионализма и истинске уметности. За музику, како је духовито приметио музиколог Драгутин Гостушки, био је то прави олимпијски рекорд у (непостојећој) дисциплини „скок из блата”, који су српски интелектуалци тог времена беспрекорно освајали – Тесла, Миланковић, Пупин.. има их на десетине, у свим областима. Музика, са Мокрањцем и Маринковићем постаје не само забава и доколица, већ уметност, и ту њену нову вредност препознају и овде и у свету. Мокрањчев чврст морални карактер га је можда у неким пољима ограничио, али му је у оквирима које је изабрао дао неизмерну снагу да створи дело које до данас зрачи својом снагом и лепотом и инспирација је генерацијама које долазе.

„Што се мене тиче, ја тврдо обећавам да се друштво никада неће покајати ни за најситнију парицу што је на мене утрошило. Свираче на појединим инструментима, ако устребају, можемо добити одакле хоћемо, али компонисту који ће српски да осећа, српски да компонује, не можемо са стране добити ни по које новце. Он мора да је Србин и душом и телом“, овако је писао Мокрањац. 

Свакако да је ово обећање испунио. 

По чему је Мокрањац сличан Вуку Караџићу?

По утeмeљитeљском значаjу своje многостранe и плоднe активности Мокрањац се можe порeдити и изjeдначити са Вуком Караџићeм у српскоj књижeвности. Као што Вуково доба прeдставља почeтак романтизма у српскоj књижeвности, тако Мокрањац у музици утeмeљуje романтизам и своjим дeлом поставља основу за развоj националнe школe. Било је покушаја да се у српској музици изведе паралела Караџић – Станковић, али она није адекватна из много разлога. Истински Вук српске музике је Стеван Мокрањац. Заједнички су им однос према фолклорној баштини, смелост за суочавање са отпорима и оспоравањима, неизмерна стваралачка снага, мудрост одлука у избору области у којима делују, и надасве – креативни потенцијал који се, не само кроз признања и обожавање, већ и отпоре и негације, могао даље развијати у оно што данас препознајемо као моћно стабло српске културе. Не затворити путеве, то је највише што можемо да учинимо за своје наследнике.

Данас, након 121 године од оснивања прве музичке школе у Србији, све чешће се поставља питање колико оне оптерећују буџет и да ли су нам потребне.

Како то да су нам музичке школе биле потребне онда, а данас страхујемо да ће неко одлучити да су прескупе и непотребне?

Значај које музичко образовање има за развој личности и сваковрсних способности детета нема цену и не може се мерити новцем. Богата друштва могу себи да дозволе да музичко образовање буде привилегија оних који имају. Мислим да ми немамо други пут од овог на којем смо још од подржављења музичких школа из 1948. године. Затворити тај пут многим талентованим из сиромашних породица је злочиначки акт и ваљда се на њега нико неће одлучити. Општи бенефит је далеко већи од уложеног. И Мокрањац је у својој приватној школи бесплатно школовао талентовану децу.

Кажу да је Мокрањац био човек који је често своје личне интересе подређивао друштвеним.

Колико данашњи музичари и уопште уметници, а и сви ми остали, узимамо Мокрањца за узор по овом питању? 

Тешко је поредити различите друштвене прилике. А добрих и лоших људи било је увек, несебичних и користољубивих, широкогрудих и егоцентричних… У свакој професији има разних људи. У нашој музици, оних попут Мокрањца, има много. Али има и оних других. Генерално, савремено друштво одликује отуђеност, али су тим драгоценији примери оних великих зналаца који несебично преносе своја знања. На тим темељима живи ово друштво. Сви знамо такве учитеље. Без њих ни нас не би било. Сваком музичару у Србији Мокрањац је један од таквих учитеља, у његовом делу се огледамо, меримо, оно нам служи да се коригујемо кад пођемо погрешним путем. У свашта се може сумњати, у љубав овог народа према Мокрањчевој музици, никада.

Интервју • др Славољуб Милојевић

Може ли човек заиста бити „све што пожели“ или је увек оно што јесте?

Истина је наравно негде на средини. Бити све што пожелимо звучи мало чаробно, али указује да је човек јако адаптибилно биће и да може изаћи из одређених граница и досегнути до значајних промена. Ограничавајући фактор – оно што јесмо, умањује чаролију, али нас такође чини унукатним и тиме јединственим извором идеја, креативности и снаге. Наш карактер нас може пасивизирати и има мнго оних који нису потпуно искористили своје капацитете. Да ли се радило о спутавајућим снажним факторима околине, те неко није могао постати доктор или правник, итд., или о недостатку мотивације и унутрашњем саботирајућем делу личности, могло би се расправљати. Оно што је углавном пресудно је мотивација и покретачки нарцизам личности која тежи да напредује. Много је “невероватних” примера успешних људи из сиромашних средина, оних који су процењени као бесперспективни а затим трудом од себе направили светски позната имена. Стивен Хокин је изашао из оног што јесте, доживео године које му нико није предвидео и парализован, комуницирајући само малим прстом преко тастера и екрана радио на теоријама Црних рупа… Бетовен, када је оглувео, компоновао је осећајући вибрације тонова преко стола. Зато смо ми психотерапеути склони да се не бавимо само класичним класификацијама и дијагнозама, већ уважавамо и тзв динамску дијагнозу – јединственост нечијег живота. Колико ћемо изаћи из себе и остварити снове, зависи углавном од мотивације. Можемо одабрати комфор, лењост и тако помоћи атрофирању својих талената, или прихватити изазов и креирати своју борбу до бесконачности.

Како разликовати жељу за усавршавањем од жеље да будемо неко други- има ли разлике у томе?

Жеља за усавршавањем, логично, долази увек из неке амбиције, чак и нереалне. У суштини је жеља за растом и усвајањем вештина увек здрава, често нам помаже да преболимо болне периоде живота, када снагу патње трансформишемо у учење. Питање је колико ћемо успети у остварењу амбиције, да ли смо реално проценили могућности, системе подршке итд. Ако у основи жарког настојања стоји да имитирамо неког, докажемо околини да нешто можемо исл., то релативно може бити и аутодеструктивни чин. Ако јако тежимо нечему а нисмо то осетили и препознали у себи, да се радећи нешто осећамо као да смо у својој кожи, постићи ћемо и успех, то није спорно и немогуће. Али, нећемо уживати у томе. Можемо се осетити празно, да смо изгубили време, остварујући амбицију можемо се и променити и схватити да не удовољавамо себи или пак, потпуно обрнуто, огрезнути у доказивању другоме, инату, нездравим емоцијама које нас на крају троше или доведу до великих преокрета у животу. Нпр. да се не бавимо струком за коју смо се припремали, оставимо инструмент који смо учили свирати и никада га не узмемо у руке више, не будемо сретни са женом коју смо “изабрали” јер “тако треба”, јер је она то очекивала, или смо задовољили жељену слику себе… А ако смо ми слика, себе не видимо, та слика служи другима. Дакле, разлика између жеље за усавршавањем и бити неко други, по мени је у имању или немању љубави и ужитка. По мени, наш Новак Ђоковић је успео не зато што је наравно паметан, упоран и има подршку породице, већ зато што воли игру, воли тенис. Све остало је последица.

Данас се чини као да  нам је све мање умеће слушања других. 

 Да ли можемо научити како боље  слушати, односно, можемо ли се научити разговору?  

Човек се свему може научити и од свега се може одучити. Када са пажњом гледате мало дете, схватите да разуме потпуно све из своје околине, али још увек не може да проговори. Питамо се како то схвата, да ли је генетика у питању. Није сада ни битно. Битно је да за то дете једног дана постоје два пута: или ће развити све што има у себи, или се може догодити да буде спутано – одучено. Тако, можемо научити и слушати. Не може се то учити на силу, већ тако што пратимо ауторитете, аутентично изабране ауторитете, што их разликује од ауторитарних – наметнутих фигура које нам само стварају отпор и осиромашују нас угуравањем у своје оквире. За право слушање је потребно искуство или чистота детета. Мало дете упија све, учи брзо, родитељи му несвесно преносе знања и системе вредности. Нешто старије дете је мање погодно за учење јер је бунтовно, има природну жељу да се одвоји од родитеља и налет животних хормона. Онда, у зрелијим годинама имамо шансу да слушамо и учимо поново. У психотерапији учимо да препознамо, артикулишемо, вербализиујемо, али и да промишљамо, дамо себи времена за осећања и ћутећи се развијамо и одлажемо импулсивност. Нажалост, опет ћу се оградити – ово ће бити моје лично мишљење и свакако подложно дискусији, оно што нас удаљава од тога да будемо у садашњем тренутку и имамо времена за слушање је муњевити развитак технологије, за који се питам да ли смо саткани да га тако брзо пратимо. И у тој ситуацији смо пред изазовом адаптације. Све информације не можемо упити, морамо изабрати да ли ћемо технологију искористити да брже дођемо до текста, научног открића, лепе песме, или празно проведемо време у садржајима који нас одвајају од реалности.  Слушање није само посвећивање пажње другоме, то је моменат бирања да ли ћемо имати и искуство туђег примера, а затим и моменат када стајемо, одмарамо и одвајамо време за себе.

Да ли психотерапеут лечи пацијента или му помаже да се сам лечи?

Једноставан одговор је дефинитивно – помаже да се сам лечи. Ово “сам” је јако провокативан појам за људе. Неки су екстремни у ставу да се све у животу “мора сам”, неки да се “ништа не може сам”, а већина се изгледа подсвесно или несвесно бори са одлуком – да ли смо сами у животу или не. Грозничаво се труде да заузму став о томе и  боре са унутрашњим конфликтом на релацији моћ – беспомоћност. Нисмо скоро никада потпуно беспомоћни, као што нисмо ни свемогући, али можемо скоро увек имати извесну моћ. Психотерапија пружа простора да се схвате сопствене реалне могућности. Често кажем како нам најближи желећи добро и сагледавајучи одређени проблем боље од нас – нуде рационално решење. Али, то решење се исто тако често очекује одмах, самим тим што је рационално. Психотерапија и неутрални терапеут дају простора и времена да се неко мења без осуде, подршка смо док се неко мучи и још увек не мења. Подршка смо томе, да се уз помоћ терапеута покрену сопствени капацитети, тако да особа која је у психотерапијском процесу истовремено има искуство да није сам-сама, али и да се може све више ослањати на себе. Једног дана та се особа осећа добро са свим својим особинама и бира када ће бити у групи или се осамити или без страха тражити помоћ.

Који су знаци који нам говоре да више сами себи не можемо да помогнемо и да нам је потребна помоћ стручног лица, или, како уопште да знамо шта је „нормално“ а шта „абнормално“ стање  или понашање које не можемо сами да пребродимо?

Постоји вероватно толики број мишљења шта је нормално а шта није, колико и људи на свету. Борба се иреалним је свеприсутна. Потребно нам је континуирано улагање енергије у проверу реалитета, упоређивање,  праћење себе и околине, своје интеракције са околином, огледање са другим особама. Тамо где је више мишљења, ближи смо реалности. Сами, често подлегнемо сопственим предрасудама, пројекцијама, закључцима под упливом емоција које нам мењају осећај за реалност. Зато се психичке тегобе стављају под лупу разних класификација које стручњаци непрестано усавршавају, да би се помогло оријентацији шта је нормално а шта не, а опет да би се оставило довољно места и индивидуалним разликама које не представлају патологију. Када неко има проблеме и психичке тегобе често је у недоумици када се јавити за помоч и коме. Да ли стручњаку или пријатељу, партнеру, сроднику итд. Најједноставнији и ефикасан начин да се направи таква прцена је скорашња или релативно нагла промена у сопственом функционисању и општем стању. Ако нека тегоба траје дуже од неколико дана или је врло интензивна да нам онемогућава да радимо, да будемо задовољни, да поднесемо проблеме као раније, да нам нарушава неке од основних функција као што је спавање, апетит, воља да учествујемо у дневним активностима – има смисла јавити се стручњаку. То свакако не може шкодоти, помоћи ће да се снађемо и одредимо се према томе да ли нам је потребна дуготрајна или краћа, можда и једнократна помоћ. Свакако не треба остати у патњи због предрасуда да ће обраћање психијатру или психологу бити етикетирајући бесповратни  чин и изложити нас дискриминацији друштва. Нећу идеализовати и рећи да дискриминација не постоји, али ако јој угађамо и одустајемо од стручне помоћи, логично је да ћемо је тиме само нахранити.

Ако је за свако лечење потребна и воља пацијента да се лечењу подвргне, како психијатрија помаже онима који нису свесни да им је помоћ потребна?

Иако се психијатрија по инерцији повезује са тешким дијагнозама и “лудилом”, у основи то је најмањи “део” психијатрије  Ако неко и пати од тешке психијатријске дијагнозе, решење није свакако избегавање психијатара. Под претпоставком да се доживело и неко непријатно искуство са доктором, не треба одустати од лечења, већ се потрудити са другим лекаром. Некада нам особа једноставно не одговара иако се ради о добром стручњаку.  За оне који нису заиста свесни да им је помоћ потребна циљ је да се мотивишу од стране стручњака, едукују и упознају са болешћу и начинима лечења, што користимо да уливањем поверења мотивишемо особу са проблемом да прихвати лечење. Ово је неодвојиво од њихових породица, које су нам у тим моментима јако битне јер нам дају податке од велике користи и помажу стручњацима у процени, као и да се направи једно здраво окружење у сарадњи са лекарима и свим медицинским особљем које је укључено. Уколико се ни тада не постигну резултати за добровољно лечење, у ситуацијама када особа угрожава себе и околину, поступа се по тачно утврђеном систему принудне хоспитализације. Иако се ради о крајњем и непријатном решењу, принудна хоспитализација је транспарентна за родбину пацијента и за институције које се брину да она буде правилно спроведена (обавештавање судског тела у року од 24 сата). Обично буде кратко време неувиђавности пацијента и тежи се да се што пре побољша његово стање, да би схвативши у каквом се проблему налази, касније добровољно и активно учествовао у свом лечењу. То је истовремено и превенција од понављања таквих ситуација касније. 

Чини се да је лакше људима да помоћ затраже од духовника, свештеника или монаха, него од психијатра или психолога. Како да разликујемо која врста помоћи нам је потребна и коме да се обратимо за помоћ?

Природно је и људски да се са првим тегобама не оде одмах код лекара и психијатра, осим ако оне нису упадљиво интезивне и нагле. Ако се свештеник, духовник, пријатељ и сл., може искористити као ресурс за помоћ, не значи да се за сваки психички проблем треба обратити психијатру. Свакако није грешка отићи код психијатра и због блажег проблема, што може уклонити дилему и преувеличани страх да ли се ради о болести или не. Али ако тегобе трају дуго, интензивно, нарушавају дотадашње добро стање особе или здравље – нпр ако је неко нагло смршао за кратко време а утвржено је да нема физичких болести и обраћање духовнику није помогло, паметан избор би био јављање психијатру. Ако је неко религиозан има свог духовника, или повремено оде у цркву, манастир, разговара са свештеницима и монасима, добар психијатар ће после фазе лечења у медицинској установи свакако препоручити пацијенту да то и настави. Исто тако, искусан духовник неће упорно тврдити да је разговор с њим свемогућ и потпуно искључити обраћање медицинском стручњаку. У својој пракси сам имао јако лепе примере када су духовници упућивали људе врло смерно и добронамерно да се обрате психијатру, као и обрнуто. Опасност је за друштво ако аспекте живота желимо да ставимо у екстреме, ово је моћно а ово бескорисно, у оквире по моделиу “све или ништа”, црно – бело, ми смо најбољи они су безначајни итд. То називамо феноменом апсолутних категорија, што води ривалитету и губитку сарадње између институција и индивидуа, свако ради за себе и тежња ка томе се стално одвија. Разумом и кооперативношћу олакшавамо једни другима, али то често користимо само као флоскулу, не и као реализацију. Ипак, још једном бих подвукао, да сам лично доживео јако лепу сарадњу са духовницима, свештеницима и монасима.