Божји човек – потребан у оба света

„Погрешној си се жени замерио”, довикује једна срдита фурија монаху Нектарију, праведнику из Египта прогнаном у Грчку, у једном од највибрантнијих тренутака филма Божји човек. Жена је то која ће, незадовољна због отшелништва њене кћерке, убрзо на већ густо испуњен попис клевета које су Нектарија пратиле у животу, додати ону најтежу – за подвођење и сексуално искоришћавање монахиња на самотном острву Егина, у манастиру који је Нектарије баш на молбу групе девојака склоних Христу подигао и са својим духовним кћерима тамо проводио своје последње године живота. И када год се главни јунак овог подстицајног, важног и потребног филма суочава са женском снагом, било да је у приступном разговору са слепом девојком која ће га надахнути да оснује женски манастир, било у конфликту с бесном мајком чије је срце озрачено злобом и замерљивошћу, било у финалу у којем Нектарије, тешко разбољен и једва покретан, тражи да га посаде на магаре и одведу „да разговара с Мајком” како би пред иконом Богородице могао да се помоли за спас својих кћери – емотиван регистар ове приче се нагло проширује и посматрач-сведок уздиже се на другачију раван с које може боље да сагледа могуће покретачке, разарајуће и исцељујуће аспекте женског принципа. Жена коју све обремењује, као матрица света и сила што надахњује, уздиже, штити и лечи, али и неповратно уништава ако се самозаборави у слепом бесу. И посве примерено снази и пореклу оваквих утисака, филм о потоњем савременом светитељу православног света, Нектарију Егинском, сценаристички и редитељски потписала је жена.

Јелена Поповић снимила је Божјег човека на енглеском језику. Сасвим сигурно, мање због интернационалног глумачког састава јер споредне улоге припале су негрчким глумцима, а више због намере да се универзално вредне поруке филма, а које доходе из источнохришћанског доживљаја света, пренесу и гледаоцима који не морају бити упућени у православну веру, на планетарно пријемчивом језичком посреднику. Таква одлука, од првих минута филма, мора да ослаби глумачку супстанцу, јер грчки монашки клир који Нектарија неправедно а „правде ради” прогони, разговара се и договара на тврдом, туђем језику и актери неретко делују пластично, лишени експресивних нијанси које само матерњи језик може да пружи. Међутим, овај озбиљан синеастички ризик с временом почиње да доноси неочекиване добити, сваки пут када је у кадру Арис Серваталис коме је додељена улога грчког светог човека. Без кључних изражајних могућности сопственог језика, при чему и његовом лику у филму, самом Нектарију, због административних проблема више пута оспоравају право да се осећа и назове Грком, Серватилис је приморан да истражи и до краја исцрпљује сопствене ресурсе глумачке експресије, да игра голим телом, пуним оком и сценским покретом, да се целокупан покупи, сабереу себе и преобрати у енергију и присуство, у непрестану молитвену свест, а да изговорене реченице буду оскудне, посне, аксетске, како би и приличило подвижнику његовог дохвата. И ту Јелена Поповић од једне обавезне почетне слабости њеног филма успева да начини голему предност, толику да гледалац остане запитан како би Серватилисова улога изгледала да није било ових унапред додељених ограничења.