Како однеговати Прометеја?

Николина мајка Георгина и сама је одрастала у посебној породици. Према Теслином сведочанству, његов деда и ујак су били проналазачи који су изумели велики број разних справа и помагала која су коришћена у кући и домаћинству. Георгина је имала велику моралну и умну снагу још као девојчица. И сама је била изумитељка па је, како сведочи Тесла: „направила разне алате и справе и ткала најфиније шаре од вуне коју је сама прела. Радила је неуморно, од зоре до мрака, и већина одеће и покућства били су њених руку дело. Када је прешла шездесету годину прсти су јој и даље били довољно спретни да завежу три чвора на трепавици“. Георгина Тесла је пример да, ма какви били тренутни владајући нормативи и прилике, таленат и посебност увек мора да се покаже, да избије из човека, и за његово затирање и некоришћење нема оправдања.

Спој оваквих, посебних родитеља, талентованих, радозналих а опет дубоко укорењених вером и традицијом, изнедрио је исту такву децу, од којих је једно постало Прометеј свога времена – постао онај који је људима подарио могућност да свој свет осветле и усред ноћи. Но, да би од богова украо ватру тј. наизменичну струју и још много других чуда, Никола је морао да прође трновит пут борбе, како са оцем Милутином који је желео да Никола постане као и он свештеник а не инжењер, тако са другим земаљским и небеским препрекама. Али, зар постоји пут до највиших висина а да није трновит?

Као дечак, по сопственом сведочанству, више пута је био у смртним ситуацијама из којих га је увек спашавала Божија промисао – чудо. Када је одрастао, морао је много да се бори како би „преживео“ сва она поравњивања обичног света, који увек тежи да оне надпросечне сведе на своју просечност. Ипак, попут зрака светлости који тама не може да отера, Никола је, вођен примерима изузетних живота својих родитеља, надарености и Божије промисли, заблистао и отерао мрак људског незнања.

Напослетку, шта ми, родитељи који нисмо посебни, можемо да научимо из примера породице Тесле?

Можда да не тражимо оправдања за занемаривање својих талената, као и то да од тога какви смо заиста, зависи и каква ће бити наша деца, упркос свим данашњим утицајима позваних и непозваних „васпитача“ у нашим домовима; па и то да колико год се некад трудили да деца личе или не личе на нас, она увек буду своја и Божија, уколико имамо храбрости престати да замишљамо шта је најбоље за њих и да им животе кројимо по себи, већ да имамо вере да их препустимо самима себи и Свевишњем. Можда да престанемо да васпитавамо друге (децу, супружнике, пријатеље…) већ да васпитавајући себе будемо лестве уз помоћ којих ће се деца, сасвим природно, успентрати до висина њима својствених са којих ће сијати и одгонити мрак.