Рано читање – мит или стварност?

Како то ради Алго систем?

Алго систем раног читања исправља принципијелну дидактичку грешку на којој су базиране досадашње „алатке“ почетног учења слова. Он слово враћа гласу, а слику додељује искључиво речи – чији репрезент и јесте.

Ова веза слика-реч (тј. делови слике-слова), која се сусреће код решења која заступају глобални приступ, није више симултана већ сукцесивна, код Алго словарице. Тиме у почетној фази обуке дете није свесно да било шта учи – оно добија задатак склапања слике из делова – задатак који је познат детету и који оно сасвим извесно уме да реши. Нема слова, нема непознатости, нема очекивања нити почетне анксиозности од њихове потенцијалне неиспуњености. Улога ментора и даље је значајна јер он је тај који помаже детету да закорачи у „зону наредног развитка“, а дете практично открива слова у процесу који има елементе игре. У сам дидактички сет уносе се додатне новине које подражавају основне принципе психологије учења и неурокогниције. Дете посредством игре учи правилан след слова у речи али и самостално може да провери да ли је успешно сложило реч од слованих елемената. Ова могућност провере грешке (елеменат принципа који је М. Монтесори унела у своје материјале) у Алго словарици је имплементиран тако да он буде и фактор учења и да има егзекутивни карактер.

Овим сетом функција читања издвојена je од функције писања и, уопште – графомоторике, као што је то случај и код Монтесори сета. Међутим, док Монтесори сет имплементира аналитичко-синтетички приступ, полазећи од најмање јединице усменог говора-гласа, Алго сет почиње од смисаоне јединице-речи, која је најпре сликовно кодирана и препозната, а потом преведена у гласовну форму и анализирана. Овакав приступ је аналитичко-синтетичког карактера, бар када је у питању процес кодирања гласа словом. Као такав, он је у складу са усаглашеном педагошком препоруком да се слова уче почев од смисаоних, глобалних јединица – речи. Глас за дете нема априори смисао те његово директно кодирање губи снагу мотиватора јер деца радо уче и памте само материјал који им је смисаон и разумљив. У овом случају – то је реч и то реч предочена сликом.

Процес учења има и супротан-синтетичко-аналитички смер онда када се од кодираних гласова конструише реч и она се декодира (чита) у целости.

Елементи новине у сету су и табле за претраживање учених слова, на 5 нивоа сложености – посредством којих се деца уче и очним покретима важним за читање. Ове покрете су савремена истраживања издвојила као засебан фактор читања. Метод обуке обликован је по систему „корак по корак“ кроз елементе игре, учења путем открића и увиђања кроз поступно дефинисане сесије, што чини сет који је подешен за дете просечних когнитивних способности. Наравно, свако дете има своју развојну динамику, своје специфике у погледу нивоа пажње, зрелости и обима радне меморије и других когнитивних параметара те степен научености неће бити исти за свако од њих. Стога је предвиђено да се на почетку обуке спроведе процена детета и родитељима предочи оквир очекиваног напретка детета и исхода обуке.

Докази успешности?

Да овај систем обуке „ради“ и да је ефективан, установили смо кроз пилот пројекат који је током априла и маја месеца ове (2018.) године спроведен у дечијем вртићу ”Жан Жак” у Београду. Пилот пројекат је спроведен под стручним надзором проф. др Вање Ковић, професорке на психологији учења Филозофског факултета у Београду и уз свесрдну помоћ волонтера – студената 2. године психологије и пар студената са дефектологије – без којих би сам пилот било изузетно тешко спровести.