Интервју са Милутином Дедићем водио Ивица Кузмановић
Које су кључне тачке идентитета нашег народа?
Питање идентитета је врло сложено, али за ову прилику треба рећи да је пре свега у питању свест о припадности свом народу. Људи под разним утицајима губе свест о свом постојању и пореклу, о вредностима које су преци стварали. Постају предмет манипулације која се углавном врши безвредним стварима које се намећу као модели. Ипак, лакше је констатовати а теже дати одговор на питање зашто је наш идентитет данас угрожен, а јесте угрожен врло озбиљно. Дакле, на првом месту је свест, па затим традиција – али не у смислу некакве митоманије, нечег фосилизираног -него у духу оне мисли: „Пут у будућност не може да заобиђе прошлост“.
Како да изградимо или сачувамо свест о идентитету?
Морамо имати један критички однос да то што је остало сачувамо и ставимо у функцију изграђивања свести. Идентитет чине језик, писмо, уметничка дела и читав низ ствари које граде један мозаик. У том погледу посебно су важне две ствари: како обезбедити континуитет и већи степен толеранције. Ништа на овом свету није изолирано и ми смо сви у неком односу са стварима, личностима, појавама итд., те ако нам је низак степен толеранције враћа нам се све као бумеранг и сами себе ускраћујемо за могућност да дођемо до неких потпунијих спознаја. Према томе, у троуглу традиција, континуитет и толеранција морамо наслутити одговор на питање како идентитет сачувати, односно како да стварамо условe да он не буде угрожен.
Континуитет нам је прекидан константно?
Он је прекидан драстично више пута, некад и на неколико стотина година.
Због тога мислим да бисмо морали више пажње поклонити нашој оставштини, нарочито оној коју су оставили Немањићи и бројни знани и незнани борци за слободу која је елементарни услов, без које су све празне приче. Због прекида континуитета били смо ослабљени те смо морали да прихватамо разна решења која су нам се нудила, некад милом а некад силом, са стране.
Који би то били стубови идентитета?
Један од стубова идентитета мора бити свакако образовање у коме се криза друшта најболније оцртава. Од Другог светског рата до данас било је безброј реформи образовања а ни једна није доведена до краја.
Други стуб је породица, која је разбијена. Млади људи све касније улазе у брак и све се мање деце рађа. Породица мора да створи основе и да научи младе људе шта је добро а шта није. Данас имамо масу народа која не зна да разлучи праве вредности од нечег још горег од шунда, за шта ја не могу да нађем прави израз. Болно ми је кад видим ту децу од десетак година како их родитељи усмеравају да опонашају некакве естрадне креатуре.
Зашто је то тако и како се ми можемо извући из тог блата?
Неко би се морао тиме позабавити озбиљно. Ми, рецимо, имамо Завод за проучавање културног развитка, а ја нисам нигде видео да они дају извештај о формирању културних потреба становништва.
Одломак из текста „Мењати се а остати исти“ објављен у Благодарју број 6