То питање, питање културе, у вези са социјалним проблемима широких маса проучавано је довољно. Читава једна литература социјалиста постоји о том и око тога се дискутовало највише и на руском, и на пољском и на румунском и бугарском, гдегод су широке масе сељачке далеко заостале. У Данској, Шведској и у новије доба нарочито у Финској социјалистичкој литератури теза културе добила је прво место.

Последњих дана, питање културе као проблем друштва добило је нарочиту актуелност догађајима у Белгији, Ханри де Ман директор Централе за радничко васпитање и познати писац који је својим делом, Психологијом социјализма, изазвао толико дискусија, дошао је на власт и постао министар. Он има читав план за обнову економског и социјалног просперитета у Белгији и једна од његових последњих реченица, међу онима које је рекао против глупог и папагајског понављања марксизма гласи: “Прави социјални прогрес састоји се са једне стране у што већем ширењу елите, а с друге стране нарочито у новом поступку при селекцији. Све што је створено великога на свету, увек је створено од елита“.

Ићи за иностранством, без везе са реалним статистичким стањем у свим крајевма наше земље, тај нови романтизам, полукултурних који се у нас стално понавља, ми остављамо нашим марксистима, боље рећи псеудомарксистима.

Оно што хоћемо да кажемо то је: Да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од наших политичких потешкоћа. Зато је на том пољу потребно и највише рада, а факт је да се културним питањима у нас обраћа најмања пажња.

Да би се показала карикатура културе у нас, није потребно сићи чак до проблема аналфабетизма и тако даље.

Довољно би било дати једну неулепшану слику стања наших културних институција, разних Матица, Задруга, уметничких и културних удружења, издавачких прилика, библиотека и схватања штампе.

За време поплаве стране књижевности, која је данас већ свакоме јасна, ми смо рекли јаку реч да постајемо колонија. Претерано, или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничих форума, карикатура, карикатура.

Наш сељак је за позоришта давао годишње 40 милиона динара. И сувише је познато колико је тим поводом, и око тог факта, било оправданих критика. Али ако би се повргао непристрасном пре[1]гледу рад и осталих наших културних институција колико би ту тек било рђавог театра. Треба ли да износимо билансе. Културне билансе наших читаоница, професорских конгреса, дана књиге, народних универзитета итд. Свуд је у њима иста отсутност плана, дисциплине, исто протекционаштво, обмана публике, самовоља и некултура.

Крајњи смер културног спознавања, тражења, научног истраживања, књижевности, уметности увек ће остати надземаљско и слобода, али зар је могуће данас противречити општој фрази да је култура пре свега потреба широких маса и са политичким и економским и социјалним проблемима, и проблем државе?

У нас, култура, није само главно питање, него је и судбоносно.