КАДА СЕ ВРЕМЕ ЗАУСТАВИ И
ПОСТАНЕ ВЕЧНО

Достојевски је написао да ,,има тренутака када се одједном време заустави и постаје вечно”. Тај тренутак, као по правилу, увек се одигра сасвим случајно. Тако сам се вођена „моћном руком смелога случаја” пре шест година први пут сусрела с Речником технологије. На Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду неочекивано сам се нашла 2014. на скупу посвећеном овом спису објављеном 1981. и одмах забрањеном 1982. да би потоње 33 године био сасвим заборављен.

Када сам дошла на скуп нисам имала јасну идеју чему је заправо посвећен. На постољу је на улазу у салу стајала увећана прва страна Речника технологије. Била ми је крајње необична, иако се бавила технологијом није било ничега техничког. Први утисак био ми је да на њој видим некакву хуку векова и својом лепотом као да је била неми сведок који одолева вреви заборава. Прошлост није поражена, неки скривени континуитет постоји, а лепота ће спасити свет – прошла ми је кроз главу мисао Достојевског док сам гледала у најлепше филозофско дело с којим сам се до тада срела. Учинило ми се да је та увеличана калиграфисана страница улаз у неки храм мисли. Нисам ни слутила да су то била врата кроз која ћу нешто касније и сама проћи. Ушла сам у непознато, а он је као иницијација повукао низ догађаја који су се и без моје воље слагали један у други да би оцртали уску стазу којом сам кренула. Тако сам се нашла у другом животу као нека Алиса иза огледала. Догађаји су текли, а Речник је све време стајао урамљен у мојој соби као најприснији пријатељ некога ко је кренуо на пут неизвесног трагања.

Решила сам да се одважим да кренем у потрагу за несталим Речником. Бацила сам коцку, симбол неухватљиве среће и непредвидивости судбине. Прешла сам Рубикон свакодневних послова и дана и одлучила да 2015. упишем мултидисциплинарне докторске студије на Смеру за историју и филозофију природних наука и технологије при Универзитету у Београду и да пријавим дисертацију о Речнику да бих могла да се без спољашњих ограничења огледам с тајном коју он носи. А тајни је било напретек – спис није припадао ни једној познатој културној, стилској или филозофској оријентацији, његове 162 одреднице исписане су готово алхемијским, кодираним језиком, његови аутори нису били потписани, а бавећи се технологијом као успоном модерности имао је изглед српског средњовековног рукописа јер је цео исписан руком и илуминисан. Тајновито је било и што је он, на основу конспиративне анализе тајне радне групе, врло брзо забрањен уз оштре политичке и медијске нападе. А онда је одједном и напрасно, после толике хуке и буке у престоничким медијима, глас о њему утихнуо. Године су пролазиле, а Речник мирно чекао под велом заборава.

Требало је кренути из почетка у потрази за мноштвом тајни које су се сплеле око овог дела. Много лакше је писати о Шекспиру, није претешко говорити о Њутну, али шта је Речник технологије за кога нико не зна јер је на њега давно, али још увек делатно, бачена анатема? Како то објаснити? Био је то прави успон на Арарат, на коме је требало ослободити се свих приземних идеолошких оцена и збуњених погледа на свет.