Искрено а истинито

Да ли бунт може да буде позитиван и конструктиван? Бунт је по мом мишљењу једна врста критике, а критика је увек пожељна. Да ли искреност може бити критеријум за уметност? Колико се осећа искреност и доследност код неког?

Искреност је врло битна, али битније од искрености је истинитост. Многи су искрени. Мислим да је и Хитлер био искрен. Искреност не мора бити у праву и не значи да је добра. Али када неко прича истину он је аутоматски неодвојив од искрености. Истина је неодвојива од искрености, док је искреност одвојива од истинитости.

Колико уткате веру у вашу уметност и колико је људи разумеју? Колико су намере другачије од албума до албума?

Рецимо албум „Боље ти“, за који мислим да је најбољи албум Бјесова, можда није најатрактивнији, али је најцеловитији у томе што хоће да каже. Мада људи чују разне ствари, на пример, баш у песми „Боље ти“, неко чује само љубавну песму, неко мисли да је о марихуани, а не говори о томе. То је религиозна песма, али је свесно прикривена неком световном причом, као и цео албум. То је љубавна песма о Богу испричана као однос са неком другом особом. Оно што сам видео после трећег албума је то да се вера и уметност не могу мешати у једнаким количинама. Нешто мора да превагне. Ако превагне вера онда то лако прерасте у црквену уметност или неки религозни памфлет, а ако је уметност ту главна, онда је то оно што ја мислим да треба да буде, јер ја нисам свештеник. Ја ћу своју уметност да обојим оним што заиста осећам у свом срцу и прикрићу то са камуфлажом да још мање изгледа да је то у питању. Нема разлога правити конфликт људима у глави који не знају шта је то. Ко зна зна, ко не зна нек му буде обична љубавна песма. Онај ко жели да чује и зрео је, он ће знати. Ја ћу можда неке људе разочарати, што ми се често дешава, јер ме сместе у неко њихово „то“. Али ја нисам само „то“.

Јесам делом, али делом сам и нешто друго. Ја сам уметник који верује, а не верник који има осећај за лепо. Ја сам ипак пре свега уметник, али верујем искрено. Ја знам да постоји Бог.

Да ли мислите да уметност служи томе да човек изражава своју личност и колико је то блиско угађању свом егу?

Мислим да је нагон за креацијом божанска ствар. Уметник може бити веома близу том божанском стварању јер из ничега се стварају светови. Мислим да је та потреба природна. Онда иде ширење те идеје кроз посматрање шта су други урадили у историји на различитим просторима, а на крају, макар у мом случају, покушавам да примим без отпора ту инспирацију, ако је божанска хвала Богу – а ако није шта да радимо, пустим да тече. Зато ми се дешава да мењам песме и да ме људи питају како могу да скрнавим своје песме. Али ја рачунам да је то моја улога као уметника који истовремено и верује, а то је да пустим да све изађе из мене. У свима нама постоје филтери комплекса и ја бих то могао да спречим али ја то пустим и не трудим се да контролишем, ако се то уопште и може контролисати.

Где је граница уметности када човек почне да воли себе у уметности а не уметност у себи?

Питање ти је комплексно и за једну дубоку анализу шта је од тога ствар сујете, а шта не. Ја на концертима често не постојим, али исто тако волим и модерну уметност са целом иконографијом рокенрола па заузимам и такав став на сцени. Нога на монитор и све шта иде са тим. Пустио бих и косу али ме спречава то што сам ћелав. Трудим се да контролишем своју сујету, иако волим ту иконографију. Да ли је то сујета или не, јесте питање, јер рокенрол има тај став и морао бих да размислим зашто то волим. Сада мислим да то волим јер ми је драг рокенрол као део популарне уметности, јер је то уметност средње класе. Уметност која је доступна свима и није скупа, и сви могу да уживају и да извуку неке закључке.