Исидора Данкан, која се сматра духовном утемељивачицом модерне игре, у својој аутобиографији пише: „Од самог почетка ја сам играла искључиво свој сопствени живот“. Животи којих плесача су Вама највећа инспирација, од кога сте учили и коме се дивили?

Дивна реченица. Рекла бих да је то она велика магија плеса – што можеш да играш свој живот. Сваку емоцију која је дубоко скривена у мени ја са пажњом изместим из свог тела и преточим у покрет, тражим јој прави начин да буде представљена и повезујем са свим оним сећањима на ту емоцију коју имам из сопственог искуства. За мене су највећа инспирација били не само велики плесачи класичног балета, већ и људи са сцене, певачи, глумци, музичари, као и људи из приватног живота. Не знам да ли бих могла да издвојим једну или две особе јер ја лично никада нисам желела да будем копија неког од њих. За мене је то крађа и губљење себе и индивидуалности. Увек сам желела да будем своја, да створим сопствени идентитет и по њему будем препознатљива. Могу рећи да сам велике извођаче користила само као инспирацију и да то и даље радим. Дивим се упорности Misty Copeland, храбрости Yanis Marshall-a, техници Mariele Nunez, сценском изразу Beyonce. Има још много људи које бих могла да набројим и свако од њих је различит и посебан, непресушно инспиративан.

Тренутак у коме живимо чини се да никад није био бржи. Колико је у модерном плесу данас важно да тело савлада простор у кратком времену, односно, колико је брзина оптерећујућа и колико омета онај други сегмент игре психолошко-осећајни?

Брзина уме да буде оптерећујућа јер се често осећам као да трчим како бих стигла на одредиште, као да ми време измиче.

Али из дана у дан учим да није тако, већ да све дође у право време, онда када сам спремна. Зато се увек трудим да ми најважнији сегмент буде психолошко-осећајни, јер без њега је плес само математички поређан број изведених покрета, а ја то нисам. Дати себи времена и не јурити је константна борба али и највећи успех.

У музици постоје главни тонови или мотиви и они пролазни, скретнице и пролазнице, или акордски и ванакордски тонови. Претпостављам да и у плесу постоје главни покрети и они споредни али без којих они главни не би били то што јесу. Има ли хијерархије у плесу, односно, постоји ли у плесу оно што је најважније, важно, мање важно, неважно?

У плесу је психологија јако чудна. Највећа грешка извођача је када се фокусира само на главне покрете а међукораке пролази без превише свести. Веровали или не, највећи плесачи се разликују не по томе како ће урадити технички захтевне покрете, већ по томе како ће до тих покрета стићи. Ја увек приметим те ситне прелазе, начин кретања, дисања, погледе. То су они украси који несвесно формирају целу слику перформанса. Зато се увежбава сатима, данима, годинама. И фокус не сме да престане ни у једном моменту. Све је важно и самим тим и захтевно. Сваки прст на руци, сваки покрет главом, сваки трептај, сваки детаљ.