Васпитавање је етички однос деце и одраслих

Васпитање и образовање су то једино онда, када својим деловањем успеју да деци и младима откривају увек оне нове, сложеније облике односа и живота, до чијег су разумевања та деца дорасла, при чему се и сваки успешан васпитач доживи зрелијим и богатијим новим познавањима и себе сама и других.

Само ментално и морално недограђен васпитач остаје увек исти у односу са сваком новом генерацијом, тих увек другачијих млађих, која му се поверава на вођење, остављајући у њима отисак металне, хладне, затупљујуће истости.

Основни принцип развоја чини дететова тежња да се својим осећањима бршљани уз оне одрасле који су поред њега. Родитељски пар чини носеће стубове тога процеса.

Васпитачи, учитељи и наставници имају своје посебно место у васпитно-образовном ланцу поступака при успостављању односа између млађих и одраслих. Њихова је шанса у томе што могу да својим ставом, начином понашања и контактом који успостављају са васпитаницима, исправе оне недостаке које су родитељи или претходни васпитачи у том низу имали, у односу на дете-адолесцента, кога прихватају у оквиру својих компетентности. Основа односа између генерација младих и генерација њихових васпитача и наставника, од вртића и основних школа, па до универзитета, превасходно је питање одговорности пред животом за своје поступке сваког ко у том процесу учествује, у равни својих сазнајних могућности и емоционалне зрелости. Као што су одрасли одговорани за своје ослушкивање и разумевање деце, те прилагођавање питања и прихватања одговора сходно узрасту млађих, тако и сваки од тих млађих има свој део одговорности. Увек је одговоран да се понаша у пуној мери способности и освојених умења, сходно своме узрасту.

То су једини путеви којима може да се остварује размена љубави у васпитном и образовном поступку, који су, иначе, по својој суштини једно те исто. Свако знање обавезује личност да се према њему активно односи својим понашањима и вредновањем доживљеног, и свако васпитање јесте истовремено и сазнавање о одређеним чињеницама живота у коме учествује.

У односу на живот не постоје никакви други мотиви нити било које друге структуре према којима се међусобно препознајемо и према којима можемо да се разврставамо у своме делању, осим по етичности тих мотива и тога делања. Основна структура идентитета по којој се препознајем да сам ја тај који сам исти кроз време и промене што их оно носи собом, јесте етичност. По њој сам личност идентична сама себи у својим понашањима, мислима и деловањима за себе и за друге. Задатак васпитног поступка је у томе да у васпитаницима пробуди ту нит која повезује бесконачност прошлих времена са бесконачношћу будућности, нит око које се, у сваком датом трену, кристализује наш појединачни живот. Тиме се остварујемо као личност, самостални у одлучивању и одговорни у својим поступцима. Свако редуковање личности, услед спутавања мисли идеологијом и секташким логичарењем, занемарујући тиме одговорно живљење живота уз промишљање његових тајни пуних радости, навођења на двоумљења и бриге, указује на то да се ту, уместо васпитања, догађа завођење деце и младих.

Младе, због нечега, увек настоје да изведу из пуноће живота и да сведу на уходани калуп мисли и поступака. Тиме ишчезава и замире непредвидивост оних домашаја мисли и ума и оних обликовања људских односа коју собом носи неспутана слобода духовног света сваког од нас.

Дете се васпитава самим тим што постоји. Његову основну особину чини способност поистовећивања, за чим човек има потребу током целог живота и као појединац и као група или колективни национални ентитет. Тим чином се остварује једини прави пут једног људског бића ка другом у свим међуљудским односима од „васпитавања“ до остваривања пријатељстава и дружења. Дете се поистовећује са оним ко му је близак просторно или по осећању, или по том што му допушта то својим разумевањем и прихватањем.

Самим тим што оно постоји, прихвата материјализовани свет који му први открива:

– закономерности простора,

– усправни ход,

– могућност односа са другим и

– размену љубави и мисли.

Оно ће да прихвати те прве облике односа и садржаје које ишчитава, препознаје и упија из личности у својој околини и атмосфере у којој одраста, будећи тим спољним чиниоцима своја дубока, општељудска и национална наслеђа, сажимајући оно што јесте сада са давно прошлим, у јединствен чин стремљења ка животу. Тиме се заснива језгро људске личности.

Конфигурација тога језгра је битна за обликовање нових искуства, препознавање нових садржаја и организовање нових начина понашања којима се испољава личност у сваком развојном периоду, све до њене зрелости.

Наглашавам ово због тога што тзв. „модерно васпитање“ захтева да се дете препусти само себи не би ли било „оно право“, што оно јесте мимо утицаја „конзервативних“ родитеља. Очекује се од „модерних родитеља“ да стављају што мање забрана, захтева, да исказују што мање сасвим субјективних, личних ставова, како би се дете нашло само собом.

Већ се, једном давно, то десило у легенди о оном цару који је зажелео да чује први људски језик којим су говрили Адам и Ева, па је захтевао да пар новорођене деце ставе у најбоље животне услове, али да нико око њих не проговори ни реч током њиховог одрастања, како би они, неометано, проговорили тим првим људским језиком, који се не развија у деце, мислили су, због ометања од стране матерњег језика којим деца, обично, проговарају.

Свакако да тиме цар није успео да чује тај први, заборављени језик људи, али ни било који други. Деца су помрла у општој заосталости и ментаној и телесној.

Слично се догодило и са тзв. слободним васпитањем, без оптерећивања деце сувишним „моралисањем“ и фрустрираношћу различитих захтева, што је захватило послератну Америку у виду огромног таласа деце која су бежала од куће. Деца су, не откривши потребу за узајамношћу размене животних садржаја са родитељима услед њихове физичке или емоционалне недовољне присутности (презапосленост, друштвене обавезе, разводи бракова), масовно и без разлога одлазила од куће, лутајући у својим групама, било куд, негујући субкултуру хипи покрета.

Уништено детињство деце лишене људског говора у време једног цара опседнутог псеудорационалистичким размишљањима и вером у експеримент, и рана уништавана младост изложена опаким завођењима у различите облике зависности од хемијских супстанци, ништавних ангажовања, једног другог, просто „обесног“ рационализма наше савремености, могу, да се сведу на исти именитељ, кога чине варварска неодговорност експериментатора, и духовна лењост родитеља који су се одазвали савременим позивима да редукују живот на:

-зарађивање,

-забаву,

-куповину вредности.

Надали су се и оних вредности које се заснивају на чистој љубави коју не покрећу интереси, него која покреће човекова интересовања и интересе. Томе треба додати и култ безличне, надличне „научне истине“, коју су поставили изнад моралних судова, очекујући од ње да ће за њих да мисли и да одлучује у свакодневим односима са њиховом рођеном децом.

Морамо да знамо да је сваки међуљудски однос увек и првенствено упојединачени лични однос и за децу и за одрасле. Деца се не васпитавају, као што се то не чини ни са одраслим људима. Са децом се живи у узајамном радовању и бризи, као и са другим људима са којима сарађујемо на важним пословима. Тиме се узајамно прожимамо, развијамо као бића и као људи, и то препознајемо као васпитни однос и као међусобни утицај.

Бавећи се са децом, самим тим што са њима живимо, ми их „васпитавамо“, исто као што и деца нас васпитавају, откривајући нам нове визуре живота, које, често, нисмо ни очекивали.