Интервју са Александром Радонић водила Јелена Мартиновић
Фотографија је прва Ваша љубав која Вас је и довела до Кремоне где сте открили градњу виолина. У једном интервјуу рекли сте да „маса више воли да фотографише ствари него да се бави њима“ и „да је то одраз лошег васпитања и образовања“. Како се то можемо бавити стварима и да ли се и ствари могу бавити нама?
Не заустављати се само на естетској страни, већ удубити се у оно што она представља, јер физичка форма је манифестација духа. То нас води ка медитацији и тиме спознаји нас самих и бољем животу, јер не можете променити оно што не познајете. Наравно да се ствари могу бавити нама. То се дешава управо у недостатку свести о тој ствари или о недовољној спознаји ситуације у којој се налазимо.
Верујете ли да лепота може спасити свет или морамо спашавати лепоту?
То је исто. Лепота не може да постоји без нас. Свако од нас је део лепоте и бригом једни о другима спашавамо лепоту и спашавамо свет. Душа сваког од нас је безгрешна, а због неприкладне менталне, физичке или емотивне активности наше личности дешава се да грешимо. Када грешимо, представљамо се у лошем светлу иако нам је душа невина. Зато би требало да смо толерантнији једни према другима и да увек тражимо лепоту у свему. У свему.
Кажете да је душа невина. По чему препознајете ту невиност, ту доброту у људима?
Осећам је. Ваљда је то моја интуиција, требало би да је то најближе истини јер је ослобођено субјективности. Није лако препознати праву интуицију, али ако одлучимо да је слушамо, нећемо погрешити.
Део текста „Тражити лепоту у свему“ објављен у Благодарју број 9