Миливој Мишко Павловић

На друштвеним мрежама често се појављују кратки видео прилози о иновативној настави која путем игре, песме и музике успешно превазилази тешкоће у учењу разних школских предмета. Ово неосетно образовање које клизи другачијим путем од уобичајеног, данас је потребније више него икад из неколико разлога. Први разлог се тиче ширег окружења- свет обележен технологијом и уз друштвене мреже еволуира вртоглавом брзином мењајући људску перцепцију, утичући на спобност одржавања пажње, навике, понашање, на крају и сам морал и деце и одраслих. Информације које „протутње“ кроз наш ум данас су далеко бројније него пре десетак – двадесет година, али на жалост оне не производе знање већ – обавештеност и то прилично површну.

Други разлог произилази из првог и тиче се школства – количина и испарцелисаност тема које се нуде кроз предмете у школи је често преобимна за стварне потребе младих. Питање је да ли је боље имати мање, али боље структурисано знање или обимно, а неповезано.

Због тога, једна сцена из Војно-поморског музеја негде у Европи може бити посебно инспиративна када је у питању наставнички позив: школарци од око 9-10 година у посети музеју ту имају час. Седе у куруг уз наставника испред једне слике. На њој плави и црвени мундири ратују. Плави су Французи, црвени су Енглези.

У питању је по свему судећи час из историје, јер се води нека љута битка (можда баш Ватерло?). Црвена група је насликана са једне стране, плава са друге, а у средини су они иземешани у општем окршају. Међутим, с обзиром да се расправљало о распореду фигура, јер су их деца и цртала, могло се закључити да је то ипак час ликовног. Када се предавање завршило, резиме се није односио ни на историју нити на ликовну уметност. Радило се о лекцији из математике, јер су ђаци заправо учили о скуповима! У том јединственом потезу инвентивног предавача лежи сва мудрост креативне едукације–посетом музеју он је холистички приступио теми – кроз историју и ликовну уметност обрађивао је математички проблем. Ефекат преношења знања је утолико већи, јер се све спроводило кроз разговор, интерактивно и прилично забавно. Као колатерална добит оваквог ђачког „излета“ је и кратак преглед националног културног и историјског наслеђа. Лично бих волео да видим овакве случајеве чешће и код нас, јер сматрам да су неки од предмета у школи не само неправедно запостављени, већ да њихов потенцијал није довољно ни препознат нит искоришћен. Ту су пре свега уметнички предмети којима је додељен статус „пасторчета“ у окриљу предметног фундуса (поготову у гимназији са свега једним часом недељно).