блог

Достојевски је написао да ,,има тренутака када се одједном време заустави и постаје вечно”. Тај тренутак, као по правилу, увек се одигра сасвим случајно. Тако сам се вођена „моћном руком смелога случаја” пре шест година први пут сусрела с Речником технологије. На Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду неочекивано сам се нашла 2014. на скупу посвећеном овом спису објављеном 1981. и одмах забрањеном 1982. да би потоње 33 године био сасвим заборављен.

Када сам дошла на скуп нисам имала јасну идеју чему је заправо посвећен. На постољу је на улазу у салу стајала увећана прва страна Речника технологије. Била ми је крајње необична, иако се бавила технологијом није било ничега техничког. Први утисак био ми је да на њој видим некакву хуку векова и својом лепотом као да је била неми сведок који одолева вреви заборава. Прошлост није поражена, неки скривени континуитет постоји, а лепота ће спасити свет – прошла ми је кроз главу мисао Достојевског док сам гледала у најлепше филозофско дело с којим сам се до тада срела. Учинило ми се да је та увеличана калиграфисана страница улаз у неки храм мисли. Нисам ни слутила да су то била врата кроз која ћу нешто касније и сама проћи. Ушла сам у непознато, а он је као иницијација повукао низ догађаја који су се и без моје воље слагали један у други да би оцртали уску стазу којом сам кренула. Тако сам се нашла у другом животу као нека Алиса иза огледала. Догађаји су текли, а Речник је све време стајао урамљен у мојој соби као најприснији пријатељ некога ко је кренуо на пут неизвесног трагања.

Решила сам да се одважим да кренем у потрагу за несталим Речником. Бацила сам коцку, симбол неухватљиве среће и непредвидивости судбине. Прешла сам Рубикон свакодневних послова и дана и одлучила да 2015. упишем мултидисциплинарне докторске студије на Смеру за историју и филозофију природних наука и технологије при Универзитету у Београду и да пријавим дисертацију о Речнику да бих могла да се без спољашњих ограничења огледам с тајном коју он носи. А тајни је било напретек – спис није припадао ни једној познатој културној, стилској или филозофској оријентацији, његове 162 одреднице исписане су готово алхемијским, кодираним језиком, његови аутори нису били потписани, а бавећи се технологијом као успоном модерности имао је изглед српског средњовековног рукописа јер је цео исписан руком и илуминисан. Тајновито је било и што је он, на основу конспиративне анализе тајне радне групе, врло брзо забрањен уз оштре политичке и медијске нападе. А онда је одједном и напрасно, после толике хуке и буке у престоничким медијима, глас о њему утихнуо. Године су пролазиле, а Речник мирно чекао под велом заборава.

Требало је кренути из почетка у потрази за мноштвом тајни које су се сплеле око овог дела. Много лакше је писати о Шекспиру, није претешко говорити о Њутну, али шта је Речник технологије за кога нико не зна јер је на њега давно, али још увек делатно, бачена анатема? Како то објаснити? Био је то прави успон на Арарат, на коме је требало ослободити се свих приземних идеолошких оцена и збуњених погледа на свет.

Прснуше у смех. Не знам, можда је оно „другови” било превише ретро. Како год. Тек, пожурих да им се похвалим како баш сада преводим „Дневник” Тарковског. Никаквог ефекта. Добро, можда нису чули, нису разумели.

Е, кад ми рекоше да су дошли својим тек пазареним пловилом од двадес’ метара, да је брод направљен у Лондону, да таја има фирму која ради са царином и „логистиком” (опалац!) схватим да раја можда није из оне замишљене количине Руса која би на прву подигла уши при помену оног имена. Ипак, остаде да се то мало претресе.

Деца су се пела по некаквој педалини, тамо насуканој, и бескрајно спуштали по тобогану. Комарци су почели да кидају.

– Мислим, чуо си за Тарковског? – питам Максима.

– Нисам. Име ми је познато, али… Знаш, све своје слободно време проводим са малим или пловећи.

– Мада, добро, откад је Тарковски емигрирао у Италију 1983. Русија, то јест, Совјетски савез, забранила је све његове филмове и обрисала га сасвим из јавног помена. Третиран је као издајник, мада се и о издајницима понекад нешто чује ту и тамо. Ти си млад, можда зато ниси имао прилике за њега да чујеш – почех да га вадим.

– Извини, ја могу да говорим енглески, али бојим се да те нисам најбоље разумео.

Џабе вађевина. И добро, ја ту њему нешто већ сажмем и растанемо се у весељу, заказујући већ сутрашње дечје игре, али ја остадох с великим знаком питања над главом. Јес’ Русија велика, али не толико да не чујеш за Тарковског. То је као да си нешто једва начуо о некаквом Достојевском. Мада, да не будем превише строг, колико успешних српских бизнисмена познаје лик и дело Живојина Павловића? И то да је емигрирао на Дивчибаре и умро како је умро? Не знам…

Вероватно нас сопствена увереност да се неке ствари подразумевају дели од оних 80% светског становништва које исто то мисли, али с дијаметрално супротне стране скале. Тако се исто чудимо када Алеци, Берлускончићи, СлободаниАлијеФрање, освајају прва места на Играма без граница, унутар и изван граница, и питамо се како је све то могуће. Е, па, зато што нису чули за Тарковског, Павловића, Блејка, за Селимовића, Зафрановића и Шејку, а нико за Достојевског. И све, јер нису имали времена. А она горепоменута господа, они су у времену вајали и оставили за нас своје временске машине. Здравствуйте друзя!

Наступали сте са највећим звездама југословенске сцене. Са Надом Кнежевић сте свирали џез по Европи а са Радмилом Караклајић и Ђорђем Марјановићем сте имали чак 16 великих турнеја по Совјетском Савезу. Шта и кога памтите са тих путовања?

Још једна драгоцена ствар у животу су путовања. Предност моје професије је да сам на тај начин обишао многе земље и упознао различите људе и културе. Са свих тих путовања носим дивне успомене – и из периода када сам свирао у оркестрима других уметника и када сам, касније, са својим џез оркестром наступао на највећим светским сценама. Недавно сте напунили 77 година и даље активно наступате са невероватном енергијом на сцени.

С обзиром да Вам је и мајка била врло дуговечна, да ли је то због добре генетике или због „философије“ живота?

Генетика је свакако важна, али је такође веома битно како живите свој живот – да ли устајете са идејом да нешто лепо можете да урадите тог дана, да ли се дружите, волите, смејете.

Хоће ли лепота и уметност спасити свет?

Свет ће спасити само добри људи и њихова дела која свакодневно чине. А уметност је један важан каменчић у том мозаику.

Фотографија је прва Ваша љубав која Вас је и довела до Кремоне где сте открили градњу виолина. У једном интервјуу рекли сте да „маса више воли да фотографише ствари него да се бави њима“ и „да је то одраз лошег васпитања и образовања“. Како се то можемо бавити стварима и да ли се и ствари могу бавити нама?

Не заустављати се само на естетској страни, већ удубити се у оно што она представља, јер физичка форма је манифестација духа. То нас води ка медитацији и тиме спознаји нас самих и бољем животу, јер не можете променити оно што не познајете. Наравно да се ствари могу бавити нама. То се дешава управо у недостатку свести о тој ствари или о недовољној спознаји ситуације у којој се налазимо.

Верујете ли да лепота може спасити свет или морамо спашавати лепоту?

То је исто. Лепота не може да постоји без нас. Свако од нас је део лепоте и бригом једни о другима спашавамо лепоту и спашавамо свет. Душа сваког од нас је безгрешна, а због неприкладне менталне, физичке или емотивне активности наше личности дешава се да грешимо. Када грешимо, представљамо се у лошем светлу иако нам је душа невина. Зато би требало да смо толерантнији једни према другима и да увек тражимо лепоту у свему. У свему.

Кажете да је душа невина. По чему препознајете ту невиност, ту доброту у људима?

Осећам је. Ваљда је то моја интуиција, требало би да је то најближе истини јер је ослобођено субјективности. Није лако препознати праву интуицију, али ако одлучимо да је слушамо, нећемо погрешити.

Које су кључне тачке идентитета нашег народа?

Питање идентитета је врло сложено, али за ову прилику треба рећи да је пре свега у питању свест о припадности свом народу. Људи под разним утицајима губе свест о свом постојању и пореклу, о вредностима које су преци стварали. Постају предмет манипулације која се углавном врши безвредним стварима које се намећу као модели. Ипак, лакше је констатовати а теже дати одговор на питање зашто је наш идентитет данас угрожен, а јесте угрожен врло озбиљно. Дакле, на првом месту је свест, па затим традиција – али не у смислу некакве митоманије, нечег фосилизираног -него у духу оне мисли: „Пут у будућност не може да заобиђе прошлост“.

Како да изградимо или сачувамо свест о идентитету?

Морамо имати један критички однос да то што је остало сачувамо и ставимо у функцију изграђивања свести. Идентитет чине језик, писмо, уметничка дела и читав низ ствари које граде један мозаик. У том погледу посебно су важне две ствари: како обезбедити континуитет и већи степен толеранције. Ништа на овом свету није изолирано и ми смо сви у неком односу са стварима, личностима, појавама итд., те ако нам је низак степен толеранције враћа нам се све као бумеранг и сами себе ускраћујемо за могућност да дођемо до неких потпунијих спознаја. Према томе, у троуглу традиција, континуитет и толеранција морамо наслутити одговор на питање како идентитет сачувати, односно како да стварамо условe да он не буде угрожен.

Континуитет нам је прекидан константно?

Он је прекидан драстично више пута, некад и на неколико стотина година.

Због тога мислим да бисмо морали више пажње поклонити нашој оставштини, нарочито оној коју су оставили Немањићи и бројни знани и незнани борци за слободу која је елементарни услов, без које су све празне приче. Због прекида континуитета били смо ослабљени те смо морали да прихватамо разна решења која су нам се нудила, некад милом а некад силом, са стране.

Који би то били стубови идентитета?

Један од стубова идентитета мора бити свакако образовање у коме се криза друшта најболније оцртава. Од Другог светског рата до данас било је безброј реформи образовања а ни једна није доведена до краја.

Други стуб је породица, која је разбијена. Млади људи све касније улазе у брак и све се мање деце рађа. Породица мора да створи основе и да научи младе људе шта је добро а шта није. Данас имамо масу народа која не зна да разлучи праве вредности од нечег још горег од шунда, за шта ја не могу да нађем прави израз. Болно ми је кад видим ту децу од десетак година како их родитељи усмеравају да опонашају некакве естрадне креатуре.

Зашто је то тако и како се ми можемо извући из тог блата?

Неко би се морао тиме позабавити озбиљно. Ми, рецимо, имамо Завод за проучавање културног развитка, а ја нисам нигде видео да они дају извештај о формирању културних потреба становништва.

Хелен Келер била је девојчица која је са деветнаест месеци ослепела и оглувела. Одрастајући у свету таме без звукова, људског гласа, боја и ликова, унутрашњи свет девојчице постајао је свет без стабилне слике објеката, без комуникације са њима и могућности да њима овлада посредством речи и симбола.

Њен унутрашњи несређени хаос вођен је импулсима, осећањем осујећености, неизвесношћу и страхом. Све док се у њеној седмој години није појавила Ен Саливан, учитељица коју су родитељи ангажовали како би покушала да уреди Хеленин унутрашњи хаос који је почео да угрожава и њу и све око ње.

Мукотрпни су били покушаји укроћавања девојчице која је добијала хистеричне нападе и ломила прво што јој дође под руку уколико одрасли одбију да јој испуне хировите жеље које су биле једини „гласови” њеног унутрашњег бића.

Било је неопходно да се девојчица одвоји на неко време.

Реч је била капија прелаза ка стабилном и уређеном свету. Стога је Ен обуку отпочела са ручном азбуком тј. обуком слова и речи покретима на длану девојчице. У почетку су то биле речи које је користила у свакодневници попут: лутка, књига…

Међутим, проблем настаје када се јавља потреба за диференцијацијом појмова јер одсуство помоћи чула вида лишавало је девојчицу могућности сагледавања, анализирања и разлучивања оних концепата који су опажајно обухватљиви.

Прекретница је био тренутак беспомоћности због неспособности разлучивања појмова крчаг и вода. Драматична сцена у којој Ен одводи Хелен у двориште и откуцава јој на једној руци реч вода, док се низ другу слива водени млаз, изузетно успешно је приказана у филму The Miracle Worker (Чудотворка, 1962).

Тај тренутак за Хелен био је прометејски тренутак освајања оруђа богова.

Хелен је закорачила кроз капију спознаје тајне речи. Дирљив је наставак сцене у којој озарена Хелен лепрша по дворишту додирујући траву, цвеће,… тражећи откривање имена свему што дотакне.

Пред њом се отвара нови свет, свет постојаних објеката, свет у којем мишљење добија узде за кроћење несређеног ума. Интелектуални домети Хелен Келер који ће од тог тренутка бити подржани моћним системом кодова – биће донекле сагледиви у њеном потоњем стваралачком раду и достигнућу, који и данас задивљује и надахњује.

Како то ради Алго систем?

Алго систем раног читања исправља принципијелну дидактичку грешку на којој су базиране досадашње „алатке“ почетног учења слова. Он слово враћа гласу, а слику додељује искључиво речи – чији репрезент и јесте.

Ова веза слика-реч (тј. делови слике-слова), која се сусреће код решења која заступају глобални приступ, није више симултана већ сукцесивна, код Алго словарице. Тиме у почетној фази обуке дете није свесно да било шта учи – оно добија задатак склапања слике из делова – задатак који је познат детету и који оно сасвим извесно уме да реши. Нема слова, нема непознатости, нема очекивања нити почетне анксиозности од њихове потенцијалне неиспуњености. Улога ментора и даље је значајна јер он је тај који помаже детету да закорачи у „зону наредног развитка“, а дете практично открива слова у процесу који има елементе игре. У сам дидактички сет уносе се додатне новине које подражавају основне принципе психологије учења и неурокогниције. Дете посредством игре учи правилан след слова у речи али и самостално може да провери да ли је успешно сложило реч од слованих елемената. Ова могућност провере грешке (елеменат принципа који је М. Монтесори унела у своје материјале) у Алго словарици је имплементиран тако да он буде и фактор учења и да има егзекутивни карактер.

Овим сетом функција читања издвојена je од функције писања и, уопште – графомоторике, као што је то случај и код Монтесори сета. Међутим, док Монтесори сет имплементира аналитичко-синтетички приступ, полазећи од најмање јединице усменог говора-гласа, Алго сет почиње од смисаоне јединице-речи, која је најпре сликовно кодирана и препозната, а потом преведена у гласовну форму и анализирана. Овакав приступ је аналитичко-синтетичког карактера, бар када је у питању процес кодирања гласа словом. Као такав, он је у складу са усаглашеном педагошком препоруком да се слова уче почев од смисаоних, глобалних јединица – речи. Глас за дете нема априори смисао те његово директно кодирање губи снагу мотиватора јер деца радо уче и памте само материјал који им је смисаон и разумљив. У овом случају – то је реч и то реч предочена сликом.

Процес учења има и супротан-синтетичко-аналитички смер онда када се од кодираних гласова конструише реч и она се декодира (чита) у целости.

Елементи новине у сету су и табле за претраживање учених слова, на 5 нивоа сложености – посредством којих се деца уче и очним покретима важним за читање. Ове покрете су савремена истраживања издвојила као засебан фактор читања. Метод обуке обликован је по систему „корак по корак“ кроз елементе игре, учења путем открића и увиђања кроз поступно дефинисане сесије, што чини сет који је подешен за дете просечних когнитивних способности. Наравно, свако дете има своју развојну динамику, своје специфике у погледу нивоа пажње, зрелости и обима радне меморије и других когнитивних параметара те степен научености неће бити исти за свако од њих. Стога је предвиђено да се на почетку обуке спроведе процена детета и родитељима предочи оквир очекиваног напретка детета и исхода обуке.

Докази успешности?

Да овај систем обуке „ради“ и да је ефективан, установили смо кроз пилот пројекат који је током априла и маја месеца ове (2018.) године спроведен у дечијем вртићу ”Жан Жак” у Београду. Пилот пројекат је спроведен под стручним надзором проф. др Вање Ковић, професорке на психологији учења Филозофског факултета у Београду и уз свесрдну помоћ волонтера – студената 2. године психологије и пар студената са дефектологије – без којих би сам пилот било изузетно тешко спровести.