Интервју са проф. др Јованом Мирићем

Интервју са проф. др Јованом Мирићем

Колико је средина, односно вршњачка група значајна за морални развој? Односно, ко има већи утицај на развој морала: родитељи, вршњачка група или културни миље?

Чим се појави реч већи (или мањи, свеједно), одмах се сусрећемо са поређењем по некој количини, износу… У овом случају, питање подразумева квантификацију не само утицаја (вршњака, родитеља, културне групе), него и морала. До сада, срећом, никоме није пошло за руком да квантификује морал, па је отуда немогуће измерити колики део тог морала треба приписати утицају ових или оних чинилаца. Међутим, ако се ослонимо не само на научна истраживања, него и на обично искуство, а служећи се притом поузданим стандардима, можемо рећи да пропадају и култура и родитељи и вршњаци.

Често ће се данас чути како су родитељи и наставници „изгубили ауторитет“ пред децом. У ком су односу ауторитети, осећање правде и морал?

Пре деценију и по, чуо сам гимназијалце како говоре: „Ко учи – знаће, ко краде – имаће“. Они који то говоре показују да одрасли нису више њихови морални ауторитети. Одавно се деца и млади код нас не васпитавају да буду поштени људи, него се корумпирају. Поштење више није вредност. Када се врше емпиријска истраживања о идолима или узорима младих, резултати показују да нема младих који у својим родитељима виде узоре. Нема ни наставника међу узорима, нема их, уопште, међу познатим особама. Половина испитаника наводи да немају узоре, друга половина их види у естради и спорту. Данас то видите голим оком, нису вам потребна научна истраживања.

Да ли постоји разлика између принуде и казне, и може ли се без принуде васпитавати дете а да оно израсте у узорног члана друштва?

У моралу, као и у праву, појам казне подразумева преступ. У психологији се под казном подразумева свака непријатна стимулација која се везује за неки извршени или започети поступак, па тако казна може бити и мрштење родитеља, прекидање неког дечјег понашања и сл. Иако казна има нешто од принуде, има принуда које је тешко схватити као казну. Осим тога, треба разликовати принуду над понашањем од принуде над мишљењем. Принуда над понашањем је неизбежна у васпитању – детету се морају поставити границе, како оне које се тичу морала и обичаја, тако и оне које се тичу његове безбедности. Дакле, принуда је неминовна, само је питање којим средствима и на који начин се та принуда остварује. Ипак, морам да додам да се одскоро у свету јављају и идеје да се целокупно васпитање са принуде и казне пребаци на награду, али то није једина од злокобних идеја које се појављују. Постоје и друге.

Цео интервију можете прочитати у Благодарју број 10

Ставка за једну неваријаблу
Замисли следећy ситуацију.
Лето је, на одмору си. Седиш на клупи окренуто, ка jезеру, посматраш планинске врхове и препушташ се повременoм сањарењу. У једном часу свест ти се прекида, у делићу трена напушташ стварност у којој си и одједном се пребацујеш у нешто сасвим друго. У ствари, то те је неки бог искључио из твога „овде и сада“, поставио те преда се и дао ти следећи задатак.
„Замисли своју идеалну особу, или скоро идеалну, онакву каква само једна постоји на свету за тебе. Замисли да се после неколико дана сретнете и да се међу вама успостави веза, а касније и брак за цео живот. Та особа се од почетка па све до краjа твог живота, у сваком тренутку који делите, понаша као да те заиста воли. Али та особа те уoпште не воли, него се само прави да те воли, при чему jе тако вешта у лагању да никада нећеш ни посумњати, камоли открити да те не воли. Све време остајеш у убеђењу да је то оно право. Ја, пошто сам бог, могу и учинићу да ти се у животу баш тако подеси, послаћу ти такву особу, само уколико ти сада кажеш ДА, ПРИСТАJEМ НА ТО. Чим то кажеш истог ћу те трена вратити у пређашње стање свести и у стварност, а ти се нећeш ничега више сећати. Само ће после бити онако како кажеш, уколико пристанеш.
Дакле, шта кажеш – ДА или НЕ?“
И? Каква је твојa одлука – ДА или НЕ?

Из књиге Призори моралне свести, Јован Мирић, Алогритам и Балканија 2018.