Интервју са проф. др Јованом Мирићем

Колико је средина, односно вршњачка група значајна за морални развој? Односно, ко има већи утицај на развој морала: родитељи, вршњачка група или културни миље?

Чим се појави реч већи (или мањи, свеједно), одмах се сусрећемо са поређењем по некој количини, износу… У овом случају, питање подразумева квантификацију не само утицаја (вршњака, родитеља, културне групе), него и морала. До сада, срећом, никоме није пошло за руком да квантификује морал, па је отуда немогуће измерити колики део тог морала треба приписати утицају ових или оних чинилаца. Међутим, ако се ослонимо не само на научна истраживања, него и на обично искуство, а служећи се притом поузданим стандардима, можемо рећи да пропадају и култура и родитељи и вршњаци.

Често ће се данас чути како су родитељи и наставници „изгубили ауторитет“ пред децом. У ком су односу ауторитети, осећање правде и морал?

Пре деценију и по, чуо сам гимназијалце како говоре: „Ко учи – знаће, ко краде – имаће“. Они који то говоре показују да одрасли нису више њихови морални ауторитети. Одавно се деца и млади код нас не васпитавају да буду поштени људи, него се корумпирају. Поштење више није вредност. Када се врше емпиријска истраживања о идолима или узорима младих, резултати показују да нема младих који у својим родитељима виде узоре. Нема ни наставника међу узорима, нема их, уопште, међу познатим особама. Половина испитаника наводи да немају узоре, друга половина их види у естради и спорту. Данас то видите голим оком, нису вам потребна научна истраживања.

Да ли постоји разлика између принуде и казне, и може ли се без принуде васпитавати дете а да оно израсте у узорног члана друштва?

У моралу, као и у праву, појам казне подразумева преступ. У психологији се под казном подразумева свака непријатна стимулација која се везује за неки извршени или започети поступак, па тако казна може бити и мрштење родитеља, прекидање неког дечјег понашања и сл. Иако казна има нешто од принуде, има принуда које је тешко схватити као казну. Осим тога, треба разликовати принуду над понашањем од принуде над мишљењем. Принуда над понашањем је неизбежна у васпитању – детету се морају поставити границе, како оне које се тичу морала и обичаја, тако и оне које се тичу његове безбедности. Дакле, принуда је неминовна, само је питање којим средствима и на који начин се та принуда остварује. Ипак, морам да додам да се одскоро у свету јављају и идеје да се целокупно васпитање са принуде и казне пребаци на награду, али то није једина од злокобних идеја које се појављују. Постоје и друге.