Поезија Миланковића

Интервју са Ђорђем Нешићем водила Драгана Кузмановић

Имамо многе велике људе који нам могу служити као светионици. Ипак, као да смо окружени великим таласима и олујом због које те светионике или уопште не примећујемо или их недовољно видимо. На који начин поезија може да нам помогне да преживимо олују?

Површност и copy–paste су данас најпожељнији модуси понашања. Стога нити видимо свјетионике, нити се окрећемо уназад да бисмо знали како и куда напријед. Поезија и кад говори о свакодневном и пролазном, успоставља везу с круцијалним и вјечним. Она се као тајна шири међу ријетким, али оданим посвећеницима, свјесна своје надмоћи у одбијању да се повинује динамици свијета у којем сви говоре, а нико никог не слуша; свијета чије се вријеме убрзава, који лажним сјајем скрива своју површност, који укида ауторитет знања замијенивши га мноштвом информација које поништавају разлику између истине и лажи. Поезија нема активитет да пружи појасе за спасавање, али свако ко отвори њена врата улази у свијет језика који је безвремен и бескрајан као и космос чијим се осликавањем на Земљи бавио Милутин Миланковић.

МИЛАНКОВИЋ
Звезде ко гледао је, на небу и у води
И жабљи слушао крекет у модром сутону притом,
Тог рука невидљива у прапочетке води
И усклађује земни с космичким касом и ритмом.

Ко може да полети и вине су у етар,
А да стоји у месту и да остане стамен,
Тај чврсто за гриву држи нестални космички ветар
И потпирује вањски и унутрашњи пламен.

Као што муња у ноћи цео видик осветли,
Или што раскину мрак звуком јутарњи петли,
Тако се мисао зачне као производ трења.

У игри, којом бело одговара на црно,
Налази своје место и твоје важно зрно
У пешчаноме сату проблема и решења.

Одломак из текста „Поезија Миланковић“ објављеном у Благодарју број 13