Како постајемо такви?

Како постајемо такви?

Пише: архимадрит мр Василије Костић

Замисли! Ниједан свештеник онога времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим!

У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који, као такви, нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини нити учени. Ми их сада поштујемо, али тада су били обични следбеници Христови, небитни рибари.

Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему, мислећи да имам право на то, и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже.

И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном; са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже.

Гурао бих се пробијајући се напред да нађем место које ми припада.

А Христос би ме погледао и питао би ме: “Младићу, шта ћеш ти овде?! Јуначино, за где си се то спремио? Зашто толика журба и стрес? Зашо гураш пријатеље моје“?

И не бих знао шта да кажем, само бих се чудио како ни сам Бог не разуме моју вредност и то ко сам Ја?!

Осетио бих разочарење, немир, притисак и љутњу и имао бих много недоумица. Ко је уствари Овај? Како размишља тако чудно и неправедно? Шта је важније у Његовим очима и како мери и како вреднује?

Која је моја веза са Христом и са Истином?

И која је то бајка у коју верујем у Његово име?

Одломак из текста „Како постајемо такви?“ објављен у Благодарју 4