Грачаница – сусрет са Животом

Грачаницу је подигао краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Неимар је, међутим, непознати мајстор.

Данашњи човек обично све што ради ради у своју славу. Као да чезне да се прослави као уметник, свештеник, научник, политичар… Да ли човек било шта самостално ствара или може само да послужи као какав проводник кроз који просијава Божије стваралашво?

Наш Бог је Створитељ-Уметник и будући да нас је створио сличне Себи, створио нас је да се пројавимо као Божији сарадници, саделатници у свету и креативни свештеници творевине (синергија Бога и човека). Такво је призвање сваког човека, без изузетка. Бог у човеку види сарадника, а не безличног извршитеља наређења, па макар она била и од Бога. Од првосазданога Адама се тражи да буде креативан, те да именује животиње. Управо је активна сарадња и лични слободни однос са Богом оно што разликује човека од остале творевине. Ако мало боље погледамо око себе, видећемо да оно што желимо и оно што би требало да чинимо јесте да украшавамо, усавршавамо себе и овај свет, тако што га уносимо у заједницу са Живим Богом. Управо у таквом светлу треба сагледавати дело Светог благоверног краља Милутина.

Ако погледате Грачаницу, као и било који од осталих манастира и цркава које је обновио или подигао, видећете грандиозну лепоту која оставља без даха.Таква лепота може доћи само одозго и има за циљ да нам сведочи о лепоти Христа, који је савио небеса и спустио их на земљу, док је земљу уздигао до загрљаја са небом.

Зато не знате да ли сте на земљи или на небесима. Таква лепота не може бити само дело људских руку, већ надахнуће Светога Духа. Аутентичност Духа је оно што оставља без даха, што нас вуче да у тој небоземној лепоти останемо заувек. Зато Грачаница изгледа као да је са неба спуштена на земљу, али у исто време израсла од земље ка небу. Само Бог и човек у заједничком деловању могу учинити такво дело. Дакле, нити само Божије деловање без човека и његове воље, нити само човечија самовоља без Божијег деловања.

Поред тога, Свети краљ Милутин није градио некакву обичну грађевину, ма колико она естетски могла бити лепа, већ је градио дом за Онога Који се у цео свет не може сместити и чија се лепота не може речима описати, а опет Онога Који је себе учинио описивим. Зато се може рећи да је Грачаница дом Лепоте Божије чије се границе простора губе у бесконачним дубинама неба.

Један кратак период, по послушању, живео сам у манастиру Грачаници. Свакога јутра, долазећи на богослужење, прилазио бих манастирском храму са источне стране и застао бих на кратко, задржао дах и зауставио поглед пред лепотом цркве, па бих без речи заблагодарио Богу на љубави, животу, очима и могућности да се део мене утка у ову светињу, али и да она постане саставни део мене. Тада бих разумео Десанку Максимовић која је желела да је стави у недра. Надахнут таквом јутарњом лепотом отишао бих на богослужење. Мислим да се у томе огледа жеља Светог краља Милутина и свих оних људи који су себе уткали и овај удео неба на земљи.