Био једном један отац

Био једном један отац

Пише: Ђакон Горан Груловић

Ово је почетак приче о оцу Пајсију Танасијевићу, исихасти. Једном давно, док смо чекали благослов, отац Пајсије ми је ставио кажипрст на груди и питао:“Шта има ту унутра, какав ти је унутрашњи живот?“ Осећао сам тада као да је Неко покренуо мој унутрашњи живот из мртвила – и то је можда био почетак мога преумљења. Ево како је то било…

Били смо млади, ретко ко од нас је тада знао са каквим благословом смо се сусрели. За нас који смо упознали оца Пајсија Танасијевића, који је дошао у манастир Светога Прохора Пчињског из Хиландара, додир са изворном православном духовношћу коју је изнедрила Света Гора је постао путоказ кроз цео живот. У присуству оца Пајсија смо осећали да је живот много више од уобичајеног животарења, да је то Дар живота у присуству Божијем и у присуству божанске Благодати. То сам лично доживљавао као Огањ који чисти сваку моју нечистоту. Тај неразрушиви живот који смо осећали у близини светога старца је био нешто уобичајено, као да смо имали право на њега. Сада увиђам да је то био дар свемилостивога Оца небеског.

Приликом једног бдења у манастиру Светога Прохора Пчињског, шетао сам око храма пошто нисам увек имао бодар дух и тело да издржим стајање у храму по неколико сати.

Том приликом сусрео сам оца Пајсија који је долазио на заједничку молитву. Увек је било надахнуће видети свештеног оца, па смо често трчали за њим као права деца. Те вечери отац Пајсије ми је ставио кажипрст на груди у правцу срца и питао: „Шта има унутра, какав ти је унутрашњи живот?“ Нико ме пре њега никада није питао за унутрашњи живот, и нисам ни знао да постоји све до тог сусрета. Са њим сам упознао Светлост исихастичког живота, јер је једно од основних правила манастирског живота у Светом Прохору била непрекидна молитва. Док смо шетали Козјак планином, док смо радили у башти или у кухињи, или на неком од послушања, увек је један од братије наглас изговарао речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Те речи су све нас позивале на једно умно делање о коме су доста писали духовници, међутим, посебан благослов је био када смо се сусрели са тим делањем у животу. Тај неразрушиви живот је био пут спознаје умносрдачне молитве као и спознаје да је Бог љубав. Исихастички покрет, који је нарочито цветао на Синају и Светој Гори, говори о практиковању теорије (на старогрчком теос=Бог, орао=видети, боговиђење) умом у срцу. Теорија (молитва) се практиковала са правилним дисањем и призивањем Имена Исуса Христа. Оно што смо научили кроз ту молитву са оцем Пајсијем јесте да нас Бог изнутра види, пошто су Божанске Енергије саставни део живота.

Одломак из текста „Био једном један отац“ објављен у Благодарју 8